Zimski ciklus u srpskoj narodnoj religiji počinje krajem novembra i traje do Svetog Save. To je vreme kada, prema predanju, duhovni svet ne odlazi daleko, već se „zadržava oko kuće“. Dan je kratak, noć duga, a tišina više ne znači prazninu – već prisustvo koje se ne vidi, ali se oseća.

Veselin Čajkanović je pisao da zima u narodnoj svesti nije samo hladna, već i sveta. To je period sabijanja duhovne energije, kada se ne započinju veliki poslovi, ne otvaraju nove rane i ne lomi tišina.

Narod je verovao da od Nikolj dana pa do Bogojavljenja „nešto hoda oko kuće“. Ne kao pretnja, već kao podsetnik. Zato se:

• ne pozajmljuje ništa noću

• ne zove po imenu u mraku

• ne viče u kući kad sveća gori

• ne tera gost s praga, makar ne došao u ponoć

Uveče se više ne kuca – već se tiho doziva. Kandilo se ne gasi odmah, a voda se ne iznosi napolje posle mraka. Sve što izlazi iz kuće u to vreme – nosi nešto sa sobom, govorili su stari.

U kućama gde se pamti, još uvek se u zimske noći ostavi malo hleba i vode na prozoru. Ne zbog praznoverja, već iz poštovanja. Jer kad senke hodaju bliže, dobro je da znaju da nisu zaboravljene.

Zimski ciklus nije samo kalendarski niz praznika. To je vreme kada ljudi više slušaju, manje govore, i puštaju da tišina kaže ono što reči ne mogu. I kada dođe Božić, u toj tišini se najlepše čuje – mir na zemlji, među ljudima dobre volje.