U narodnoj tradiciji, so je uvek bila više od hrane. Smatrana je simbolom postojanosti, doma, čistote i tihe zaštite, a naročito se poštovala u danima pred velike praznike. U večerima pred Nikoljdan, Aranđelovdan i Božić, so se unosila u kuću tiho, posle zalaska sunca, i nikada se tom prilikom nije govorilo naglas.

Običaj je nalagao da domaćica, ili najstarija žena u kući, uveče uzme šaku soli, umota je u čistu belu krpu, i unese je preko praga sa leve strane. So se najčešće ostavljala ispod stola, na kredencu, uz ikonostas ili pored ognjišta. U nekim krajevima, posipala se prstohvatom i po kućnom pragu, da „ništa zlo ne uđe s praznikom“.

Govori se da so unosi tišinu tamo gde bi mogao da se pojavi nemir, i da „drži kuću na okupu kad dani postanu kraći od noći“.
Zato se u tim večerima pazilo: nema rasprava, nema galame, nema unošenja gostiju koji dolaze s problemima.

U istočnoj i južnoj Srbiji verovalo se da ako se so unese noću u tišini, to štiti kuću ne samo od uroka, već i od nesloge. Ako bi se unela uz viku, ili ako bi se prosula – smatralo se da „dom neće biti u slozi“ te zime.

U selima oko Leskovca i Niša, domaćice su so ostavljale i ispod jastuka dece – verovalo se da tada „dete mirno spava, a reč mu krene pravo“.

U nekim kućama, so se mešala sa prstohvatom brašna ili mrvljenim bosiljkom – i tako stajala do jutra, kada bi se sipala u vreću s brašnom ili stavila u vodu za kuvanje slavskog žita. Sve se to radilo bez objašnjenja, bez sumnje i bez buke.

Danas kada imamo so u svakoj fioci, zaboravljamo da je nekada bila molitva u kristalu. Unositi je noću, pred praznik, značilo je priznati da mir nije nešto što dođe samo – već da ga treba pozvati, poštovati i sačuvati.

Jer kako su naši stari govorili:
„So se ne nudi svakom, ni reč ne ide svakome. A kuća bez soli – ne zna šta je red.“