U narodnoj tradiciji, voda je uvek bila više od tečnosti. Smatrana je granicom između svetova – čistom, živom, ali i osvetoljubivom ako se ne poštuje. U kasnoj jeseni, naročito od Mitrovdana pa do Nikolj dana, postojalo je verovanje da se voda ne preskače, čak ni kada je mala i plitka.

Govori se da voda u ovom delu godine „skuplja senke“, da više „sluša“ i „pamti“, jer je dan kratak, noć duga, a zemlja se zatvara. Ljudi su verovali da ono što se preskoči, može da se okrene protiv tebe – da donese nesanicu, uznemirenost ili „da ti noga više ne ide pravo“.

U planinskim i šumadijskim krajevima, kada bi dete potrčalo i preskočilo potok, baka bi ga zaustavila i rekla:
„Ne skači preko vode, nije to kamen. Pređi kao čovek, da znaš gde ti je noga stala.“

Verovalo se i da ako žena u jesen preskoči vodu, može da „zavrti“ svoje zdravlje, da unese nemir u kuću ili „ponese nešto što nije njeno“. Zato su stari savetovali – stani, pogledaj, pređi polako.

U selima oko Homolja, zabeležen je i običaj da se pre prelaska preko rečice ili mostića kaže u sebi: „Na mir idem, s mirom prelazim.“ Nije to bila molitva, već znak poštovanja prema vodi, prirodi i sopstvenom koraku.

Ovaj običaj je naročito poštovan uoči zadušnih dana, praznika i pred zimu, kada se priroda smiruje i kada se, po verovanju, granice između svetova tanje.
Tada se ništa ne preskače, ni prag, ni reka, ni pitanje. Sve se prolazi tiho, polako, s merom.

Možda danas preskačemo barice bez razmišljanja, ali neko u nama i dalje zna: nema potrebe za skokom ako možeš da staneš. Jer, kako su stari govorili – „Voda ne govori, ali zna.“