U narodnoj tradiciji, vreme nije tek sat i dan – već duhovni prostor koji se menja. Postoje trenuci u godini kada se veruje da nebo stoji bliže zemlji, kada se molitve „brže prime“, a misli imaju veću težinu. Takvi dani nazivaju se u narodu „dani kad se otvaraju nebesa“.

To nisu izmišljene slike. U narodnom kalendaru, zabeleženi su kao duhovni pragovi – trenutci kada između sveta vidljivog i nevidljivog postoji otvor, često nevidljiv, ali prisutan. Tada ljudi ćute, gledaju u nebo, pale sveće i ne traže ništa osim – da budu uslišeni.

Najpoznatiji takvi dani su Bogojavljenje, Božić, Veliki Petak, ali i zimske zadušnice, noći pred Nikoljdan, Aranđelovdan, pa i nekršteni dani. U pojedinim krajevima, stariji još pamte verovanje da kad se otvore nebesa, kroz njih prođe i ono što inače ostane zaglavljeno – molitva, oproštaj, suza, misao.

Često se verovalo da se to dešava u noći, i da ako se tada poželi nešto – ali iz srca, bez sebičnosti – Bog ne pita da li si glasno rekao. Zna.

U nekim selima, običaj je bio da se u takve dane ne spava odmah, već da se ostane budan do ponoći. Ne zbog sujeverja, već da bi se „dočekalo kada duša može da prođe“. Domaćice bi ostavile upaljeno kandilo, stariji bi sedeli uz oganj, i bez reči gledali u plamen.

Govori se da nema veće molitve od tihe želje u pravom trenutku. A kada su „otvorena nebesa“, kako su govorili stari, ni reč ne mora – kad je srce puno.