Tara, planina božanskog imena (po slovenskom bogu Taru), smatra se plućima Srbije. Njen najveći deo je proglašen Nacionalnim parkom, čuvajući endemske vrste poput Pančićeve omorike. Ipak, ova netaknuta divljina krije i vekovne mitove, a najsnažniji je onaj o hajdučkom zlatu.

Tajna hajdučkog zlata i kamene mape

Tara je, zbog svojih nepristupačnih litica, dubokih kanjona Drine i gustih šuma, bila idealno mesto za skrivanje blaga. Hajduci, odmetnici i pobunjenici, koristili su stene i drveće kao "prirodne mape" za obeležavanje mesta gde su zakopali opljačkano blago. Ti belegi su često bili urezani krstovi, znaci ili neobično postavljeno kamenje.

Međutim, kada bi hajduci nestali ili bili uhvaćeni, za sobom bi ostavljali legendu o bogatstvu. Upravo je ta priča o skrivenom blagu (koja se često vezivala i za starije, keltske ili rimske nalaze u utvrđenjima poput Solotnika) generisala mit o "kamenju koje se samo pomera".

Pomeranje obeležja: Mitska zaštita

Legenda kaže da je planina, želeći da zaštiti svoje tajne i kazni pohlepne lovce, uz pomoć vila ili natprirodnih sila, pomerala kamenje koje je služilo kao orijentir. Čim bi lovac za blagom pomislio da je na pravom tragu, kameni beleg bi se neobjašnjivo našao na drugom mestu. Lovci bi lutali danima, odvraćeni od cilja.

Ovaj mit je bio koristan i pastirima: on je zaustavljao nepoželjne posete i lovce na blago koji bi mogli da naruše mir i ekologiju planine. Tara je tako aktivno učestvovala u očuvanju sebe, koristeći strah i sujeverje da otera one koji nisu došli s dobrim namerama. Danas, Tara ostaje zelena riznica Srbije, a legende o pomeranju kamenja samo su još jedan razlog da se divljoj prirodi pristupi sa velikim poštovanjem.