Fruška Gora je poznata po vinogradima i manastirima. Upravo u manastirskim kuhinjama, gde je post bio osnova života, nastali su najbogatiji posni recepti. Manastirski pasulj nije bio samo hrana; on je bio obrok koji je morao da obezbedi snagu i sitost monasima tokom dugih bdenja i teškog rada. Zbog bogatstva ukusa i sastojaka, ovaj posni prebranac se u šali naziva "pasulj grofica".

Pasulj i tajna sporog kuvanja

Ključ savršenstva ovog jela leži u sporosti i trpljenju, što je monaška vrlina. Za razliku od kućne pripreme, pasulj se u manastirskim kazanima kuvao satima, često i ceo dan, na blagoj vatri. Prvo pravilo: pasulj se mora kuvati u tri vode. Prva voda se prosipa, druga se duže kuva, a tek u trećoj se dodaju začini.

Najvažniji detalj je u tome što su monasi, umesto suvog mesa, koristili obilje karamelizovanog luka, šargarepe, i listove lovora, a za gustinu bi deo skuvanog pasulja pasirtali (propasirali), pa ga vratili u čorbu. Začini, poput aleve paprike i tucanog bibera, dodaju se tek pred sam kraj.

Lek za želudac i čista energija

Manastirski pasulj je idealan obrok za zimu jer je bogat proteinima, vlaknima i gvožđem, a izuzetno je siromašan mastima (kada se priprema posno).

Lek za varenje: Pasulj je prirodni izvor vlakana koja čiste creva i pomažu u varenju, što je ključno nakon praznične, teške hrane.

Duga sitost: Zbog kompleksnih ugljenih hidrata, obezbeđuje dugotrajnu energiju bez naglih skokova šećera.

Ovaj manastirski recept sa Fruške Gore svedoči o tome da je najzdravija hrana ona koja je nastala iz potrebe, posta i tradicije, a ne iz luksuza.