Majstori ispod čekiča i nakovnja

Potkivači su radili sa jednostavnim, ali pouzdanim alatima – nakovnjem, čekićem, klještima i turpijom. Svaka potkovica bila je ručno izrađena od gvožđa i prilagođena veličini i obliku kopita. Sam proces potkivanja zahtevao je smirenost i poverenje između majstora i životinje, jer je konj morao stajati mirno dok se stara potkovica skida, a nova pažljivo zakucava.

Više od zanata – briga o zdravlju konja

Potkivač nije bio samo kovač. On je morao znati i osnovne znake bolesti ili povreda kopita, prilagoditi oblik potkovice neravnom terenu, pa čak i izrađivati posebne potkovice za planinske ili blatnjave predele. U vojskama, potkivači su imali gotovo isti značaj kao i lekari za ljude – od njih je zavisila pokretljivost čitavih jedinica.

Anegdota iz Prvog srpskog ustanka

Tokom Prvog srpskog ustanka, potkivači su bili od presudne važnosti za ustaničku vojsku. U zapisima se pominje kako su u nekim selima radili danonoćno, bez odmora, kako bi obezbedili potkovice za sve konje vojvoda i ustanika. U jednoj priči iz tog perioda, ustanički komandir je, videvši umornog majstora kako i u ponoć kuje potkovicu, rekao: „Bez tebe, majstore, konji bi nam posustali, a s njima i mi.“ Ta rečenica se dugo prepričavala kao priznanje važnosti njihovog rada.

Običaji i poštovanje zanata

U selima se potkivanje konja često obavljalo na otvorenom, na sred seoskog trga ili ispred kovačnice. To je bio i društveni događaj – ljudi bi se okupljali, razgovarali, a deca znatiželjno posmatrala veštinu majstora. Dobri potkivači bili su na glasu i često su pozivani iz dalekih mesta.

Potkovica kao amajlija

Iz zanata potkivača proisteklo je i jedno od najpoznatijih narodnih verovanja – da potkovica donosi sreću. Ako bi se pronašla stara potkovica na putu, verovalo se da onaj ko je podigne i okači iznad kućnih vrata, štiti dom od zla i donosi blagostanje.