Planina koja šapuće umesto da urla

Tupižnica se nalazi između Knjaževca, Boljevca i Zaječara, planina prekrivena bukovim i hrastovim šumama, sa pašnjacima koji se izdižu ka nebu. Vrh Veliki Vetren, visok 1160 metara, ne nosi ime slučajno — meštani kažu da „vetar ovde ne duva, već diše“.

Za razliku od drugih planinskih vrhova koji odzvanjaju hukom vetra, ovde vlada neobična tišina. Ta tišina, kažu stari pastiri, ima glas. Kažu da ako ostaneš sam na Vetrenu i ne govoriš, možeš da čuješ ono što više niko ne pamti.

Prihvatilište iz vremena turskih progona

Predanje kaže da su se tokom turskih progona meštani okolnih sela sklanjali baš na ovaj vrh. Zbog guste šume i teško pristupačnog terena, Turci nisu zalazili dublje. Na Velikom Vetrenu su žene sa decom krile ikone, krstove i zavetne predmete.

U jednoj udolini i danas postoji kamen koji lokalno stanovništvo zove „sto za molitvu“, a pored njega je navodno nekada bilo malo ognjište, gde su u potaji paljene vatre bez dima.

Stara staza koju samo retki znaju

Do Velikog Vetrena se ne stiže lako. Ne postoje markacije ni putokazi. Staza je zarasla, ali još uvek prohodna za one koji pitaju prave ljude. Najčešće polazi iz sela Gornja Bela Reka ili iz pravca Minićeva.

Na putu se sreću stari čobani, lovci i tek poneki planinar koji zna šta traži. Meštani kažu da oni koji dođu iz znatiželje — ne ostaju dugo. Ali oni koji dođu u tišini, vraćaju se.

Mesto za one koji traže mir, a ne atrakciju

Veliki Vetren nije destinacija za fotografije na Instagramu. Nema komercijalnog kampa, suvenira ni gužve. Samo kamen, trava, stara stabla i pogled koji seže preko čitave Timočke Krajine.

Za one koji žele odmor od sveta, tišinu bez prekida, i možda — da čuju nešto što su zaboravili — Veliki Vetren je više od vrha. On je zavet ćutanja u kome se prošlost ne zaboravlja, već diše zajedno s planinom.