U srpskoj narodnoj kulturi, večera nije bila samo obrok. Bila je trenutak tišine, sabranosti i neizgovorene zahvalnosti, pogotovo u zimske dane i večeri posle praznika. I zato nijedna stolica za stolom nije smela da ostane prazna bez potrebe. Ako bi se desilo da se tanjiri iznesu, da se ljudi okupe, a jedno mesto ostane prazno – i svi ćute… govorilo se: „Sedi ko treba – a ne znamo ko.“ Verovalo se da tada duša koja još luta, ili neko koga misao zove, može doći da sedne. I neće otići dok se ne primeti.

Stolica kao mesto duše

Stolica nije bila samo komad nameštaja. U mnogim krajevima, posebno u Zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pčinji, sto i stolice su činile „živu mapu kuće“. Znalo se: – ko sedi gde,
– koje mesto je „očinsko“,
– koja stolica ne menja vlasnika dok je živ.

Kada neko premine, njegova stolica se ili skloni, ili se prekriva maramom. Ako ostane otkrivena – to je znak da se čeka još jedna reč.

Prazna stolica u tišini – poziv bez glasa

Najopasnije je, verovalo se, ako se: – večera služi u tišini,
– neko ne dođe, a niko ga ne pominje,
– a stolica ostane otvorena, „kao da čeka.“

U tim slučajevima, starije žene bi znale da ustanu i kažu tiho:
„Ako je došao, nek pojede i ode. Ako nije – neka mu je put dobar.“

Ponekad bi uzimale malo hleba, stavile na tanjir i ostavile ga u kuhinji, da se duša „ne naljuti što nije dočekana.“

Znakovi da je neko „seo“ a ne vidi se

Narodna verovanja govore da ako: – plamen sveće zatreperi bez promaje,
– pas laje ka praznoj stolici,
– dete gleda u nju i smeje se –
onda „neko sedi gde ne vidimo“.

U selima oko Ivanjice i Raške, žene bi tada rekle:
„Ne diraj stolicu, nek sedne pa da ide kad se smiri.“

Kako se prekida neželjeni dolazak

U narodnim običajima, ako se oseti nelagoda oko prazne stolice, radi se sledeće: – stolica se okrene licem ka zidu,
– preko nje se prebaci peškir,
– ili se ispod nje stavi drvo drenovog štapića, koji „ne prima dušu.“

Tako se „gost“ ne tera, već mu se pokazuje da to nije vreme da ostaje.

Zaboravljeno pravilo koje se i danas oseća

Iako danas retko razmišljamo o rasporedu sedenja, i dalje nam je neprijatno kad u punoj sobi jedna stolica zjapi prazna.
U nekim porodicama, bake i dalje, iz navike, sklanjaju stolicu koja nema svog čoveka te večeri – „da ne pravi tišinu u razgovoru.“

Mesto koje čeka – i kad niko ne dolazi

Prazna stolica u narodnoj tradiciji nije simbol gubitka.

Ona je mesto poštovanja. Mesto koje zna da čeka, ali i zna kad je vreme da se ode.
Zato je ne ostavljaj tek tako. I ne ignoriši ako te pogleda više nego što treba.

Jer možda nije za tebe – ali neko misli da jeste.