U danima kada su zime bile oštrije, dani tiši, a kuća se zatvarala pred sneg, so je bila jedna od retkih namirnica koje se nisu dirale bez potrebe. U srpskom narodu, posebno u seoskim domaćinstvima, so je imala poseban status – smatrala se "tiha hrana", koja ne traži mnogo, ali znači sve.

U novembru, kada počinje priprema za post i zimu, so se nije iznosila iz kuće, nije se pozajmljivala, niti prosipala. Ako bi zafalilo, išlo se po nju s molitvom i tišinom, a u nekim krajevima so se posebno blagosiljala pred Nikoljdan.

So kao čuvar doma

U mnogim krajevima Srbije, verovalo se da so čuva kuću od uroka, bolesti i nesloge. Uveče se stavljao prstohvat soli ispod jastuka detetu koje se budi s noćnim strahovima, a ponegde se posipala so u prag kuće ili u ognjište, da „zlo ne pređe noću“.

Uoči zime, domaćice bi stavljale so:

• u ćošak špajza, uz komad hleba

• u vreću s brašnom, da „hrana ne ogladni“

• pored ikone, ako neko u kući oboli

Ne daje se svakome

Posebno se pazilo kome se daje so. U novembru, kada dani postaju mračniji, so se nije pozajmljivala lako – govorilo se:
„Ko ponese tvoju so, može da odnese i mir iz kuće.“

Ako bi ipak neko tražio so, domaćin bi je sipao na komad papira ili list kukuruze, ali nikada direktno u ruku. So se ne prosipa, jer prosuta so priziva svađu – zato su se u kući pazili pokreti, reči i gestovi dok se kuva.

So i voda – nikako zajedno u noći

U mnogim krajevima, stariji su upozoravali da se so i voda ne nose zajedno uveče, jer se verovalo da to može „oprati zdravlje iz kuće“. Ako se već mora – ide se ćutke, bez osvrta, i uvek s molitvom:
„Nisam da odnesem, već da vratim što je moje.“

Zašto se čuva baš do zime?

Zima je bila vreme kada ništa novo ne ulazi, ali ni staro ne izlazi. So je morala da traje, jer kada snežni dani zatvore put, bez soli se ni jelo ne sprema, ni telo ne održava, ni stoka ne hrani.

Zato su naši stari govorili:
„Ko ima hleba i soli – zima mu ne može ništa.“

Danas – začin, nekad – tiha svetinja

Možda danas imamo sve u izobilju, ali ideja da se so ne rasipa, ne daje svakome i ne drži bilo gde – ostaje vredna. U vremenu kada mnogo toga uzimamo zdravo za gotovo, ovaj običaj nas podseća da ima stvari koje ne koštaju ništa, ali vrede kad ih ponestane.

Zato se i danas, u nekim kućama, poseban sud sa solju drži pored šporeta ili na polici uz ikonu – da podseti da mir u kući počinje od tihe, poštovane sitnice.