Običaj kačenja vezenog peškira na kapiju, česmu ili drvo bio je raširen širom Srbije, posebno u krajevima gde je narod čvrsto verovao u moć zlih očiju i uroka. Ovaj peškir nije bio namenjen brisanju ruku, već je imao duhovnu i magijsku svrhu.

Peškir kao mamac za urok

Peškir se kačio na najvidljivije mesto, obično na kapiju, da bi delovao kao "mamac" ili "gromobran". Verovalo se da zla energija i urok, koji bi zavidele na sreći mladenaca ili bogatstvu kuće, prvo udaraju na najupadljiviji predmet.

Gatački peškir je zato uvek bio izuzetno izvezen, bogat bojama i motivima, da bi privukao poglede. Umesto da urok padne na mladu ili tek venčani par, on bi bio "zadržan" na peškiru. Po završetku slavlja, peškir bi se skidao i odlagao, simbolično čuvajući sreću unutar zidova kuće.

Vez kao simbol odbrane i ritual za dušu

Žene su vezle ove peškire sa posebnom pažnjom, jer je svaki motiv imao značenje. Crvene boje su služile kao zaštita, dok su biljni motivi simbolizovali plodnost.

Peškir se takođe koristio i u drugim ritualima: u nekim krajevima se davao kumovima, a u drugim se kačio na krst u dvorištu. Ovaj zaboravljeni običaj svedoči o mudrosti srpske žene da se kroz lepotu i rad brani od nevidljivih sila, koristeći vez kao jedinstvenu, snažnu amajliju.