Srpski svadbeni običaji nisu se završavali venčanjem; oni su se nastavljali kroz čitavu prvu godinu braka. Verovalo se da je mladi par tada najranjiviji i da ga treba zaštititi od negativnih uticaja i uroka. U tu svrhu, nastali su brojni rituali, a jedan od najneobičnijih tiče se zajedničkog sedenja.

Zabrana kao zaštita od uroka

U mnogim krajevima Srbije, naročito u Istočnoj Srbiji i Pomoravlju, postojao je običaj da se mladencima ne dozvoljava da sede na istoj stolici tokom proslava, pa čak ni u kući u prvoj godini braka. Ova zabrana nije proisticala iz neprijateljstva, već iz duboke potrebe za zaštitom.

Glavni razlog leži u strahu od uroka i zavisti. Verovalo se da je mladenačka sreća previše očigledna i "presvetla", te da privlači zle oči i negativnu energiju. Sedenje na odvojenim mestima služilo je kao simbolična zaštita – odvajanju njihove prevelike sreće na dva dela, čime bi se urok ublažio ili razbio.

Simbolika individualnosti i ravnoteže

Iza straha od uroka, krio se i drugi, dublji smisao ovog pravila. Odvojeno sedenje simbolično je podsećalo mladi par da, iako su sada u braku, moraju zadržati svoju individualnost i ravnotežu u zajednici. Uči ih se da, pre nego što se spoje u jednu celinu (što bi simbolizovalo zajedničko sedenje), moraju da nauče da funkcionišu kao dve odvojene, ali snažne ličnosti. Tek kada brak ojača, zabrana bi nestala.

Ovaj zaboravljeni ritual svedoči o tome kako se u našoj tradiciji verovalo da sreću treba čuvati tiho i da se ljubav ne sme previše isticati u javnosti, naročito ne u početku.