Sreten Žujović nije bio sporedna ličnost; on je bio jedan od ključnih osnivača posleratne Jugoslavije, ministar finansija i čovek od Titovog najvećeg poverenja. Njegova sudbina, međutim, postala je simbol brutalne političke odmazde koja je usledila nakon rezolucije Informbiroa (IB) 1948. godine.

Pad "Crnog" i sukob sa Staljinom

Kada je došlo do sukoba između Tita i Staljina, Partija je zahtevala od svih članova da se javno izjasne kojoj strani pripadaju. U tom kritičnom momentu, Žujović i Andrija Hebrang su se jedini usprotivili Titovoj politici i stali na stranu Staljina. To je bio čin nezamislive hrabrosti, ali i političkog samoubistva.

Kao ministar, Žujović je bio moćan. Tito je znao da mora da reaguje brzo i oštro. Žujović je uhapšen i zatvoren pod optužbom za izdaju i informbirovsku delatnost. Njegovo zatvaranje, bez klasičnog suđenja, šokiralo je zemlju, jer je pokazalo da Partija ne prašta nikome, pa čak ni osnivačima države.

Samica i zaborav

Žujović je godinama proveo u zatvoru (u Rumi i na Golom otoku). Njegova politička karijera je uništena, a ime mu je izbrisano iz udžbenika. Iako je kasnije pušten i tiho rehabilitovan, nikada više nije dobio javnu funkciju. Živeo je do 1987. godine, potpuno politički marginalizovan.

Priča o Sretenu Žujoviću svedoči o tome kako se u jugoslovenskom komunističkom vrhu, čast i herojstvo iz NOB-a merilo isključivo trenutnom lojalnošću Partiji i Titu, a svako odstupanje vodilo je u politički i fizički zaborav.