"Vojska se može povući – narod nikada."

Ova rečenica ušla je u istoriju kao simbol nepokolebljive odlučnosti, ali u privatnim zapisima Mišića – koji su dugo bili dostupni samo vojnoj akademiji – stoji i nastavak koji nikada nije ušao u udžbenike:

„…ali ni vojskovođa ne sme biti slep pred tugom vojnika. Jer u svakom vojniku leži čovek, brat, sin, otac.“

Dnevnik koji ne priča o pobedama, već o sumnjama

U dnevniku, Mišić piše o danima pred Kolubarsku bitku, ali ne vojnom jezikom, već emocijama koje ga prožimaju: strah od pogrešne odluke, tuga zbog poginulih vojnika, griža savesti što šalje mlade ljude u smrt.

Jedan zapis iz decembra 1914. glasi:

„Kad bi neko pitao koliko vredi pobeda, rekao bih – taman koliko jedno pismo izginulog vojnika koje sam danas čitao. Nema pobede bez suze.“

Bio je protivnik bespotrebnog herojstva

U zapisima se vidi da je Mišić više cenio pametan manevar nego slepi junački juriš. Bio je ljut na oficire koji su žrtvovali ljude radi lične slave. U dnevniku beleži:

„Herojstvo bez cilja je smrt iz sujete.“

Poruke sinu – najemotivniji deo dnevnika

Najpotresniji delovi dnevnika odnose se na Mišićeva pisma i poruke svom sinu Radovanu. U njima ne piše o slavi ni vojnoj časti, već savetuje:

„Nikada ne budi važniji od onih koje vodiš. Ako moraš da biraš između slave i poštovanja – biraj poštovanje.“

Dnevnik sačuvan zahvaljujući bolničarki

Zanimljivo je da je ovaj dnevnik gotovo izgubljen! Tokom povlačenja kroz Albaniju, Mišić je deo zapisa ostavio u torbi koju je nosila vojna bolničarka Milica Janković, verujući da neće preživeti put. Ona je sačuvala te beleške, koje su godinama kasnije završile u Vojnom muzeju u Beogradu.

Danas se kopije dnevnika koriste na Vojnoj akademiji kao materijal za psihološku pripremu oficira, jer pokazuju da i najveći vojni umovi imaju pravo na sumnju, tugu – i da su upravo zato veliki.