Kraj juna donosi najduže dane i najsnažniju svetlost. Vidovdan, 28. jun, nije samo verski i istorijski dan, već i trenutak kada senka postaje najkraća, a dan najjasniji. U narodnim verovanjima, govorilo se da tada ono što krijemo zna da se pokaže – na telu, u kući, u oku. Ne zbog magije, već zato što kad svetlo preovlada – senka nema gde da se sakrije.

Šta znači „dan bez senke“
U pojedinim selima, posebno u južnoj Srbiji, govorilo se da na Vidovdan „ni senka ne sme da laže“. Tada su domaćice više ćutale nego govorile, a muškarci se nisu raspravljali. Deci se govorilo da tog dana ne gledaju nikoga dugo u oči – jer „što vidiš tada, nosiš cele godine“.

Kako se senka „čita“ tog dana
Ako neko stoji napolju u podne, i senka mu stane tačno pod noge – verovalo se da „nosi misao na srcu“. Ako senka ide ulevo – srce beži. Ako ide udesno – nešto dolazi. Iako zvuči kao sujeverje, ovo verovanje je u stvari poziv na pažnju: šta u nama pokušava da ostane skriveno, ali tog dana ne uspeva?

Zašto se ćuti na Vidovdan
Ćutanje tog dana nije strah – već poštovanje. Verovalo se da tada ne treba govoriti mnogo, jer dan sve kaže. Mnoge žene nisu ulazile u tuđe kuće, muškarci nisu donosili važne odluke, a stare bake su govorile: „Što vidiš do podne – pamti, što vidiš posle – zaboravi.“

Danas – senke i dalje postoje, ali ih više ne gledamo
Možda danas ne tumačimo senke, ali osećaj da su neki dani jasniji od drugih – ostaje. I možda bi baš Vidovdan mogao da bude dan u kome, makar jednom godišnje, pogledamo gde stojimo – i da li senka ide s nama.