Prag kao granica

Prag je zamišljan kao mesto prelaza – između svetog i profanog, domaćeg i tuđeg. U mnogim krajevima verovalo se da je to najsvetije mesto u kući, pa se nije smelo gaziti nogom preko praga bez poštovanja. Gosti su obično zastajali na pragu, čekajući da ih domaćin pozove unutra, jer se smatralo da se tu odlučuje da li će doneti dobro ili zlo u kuću.

Zašto se nije sedelo na pragu

Sedenje na pragu smatralo se nepoželjnim iz više razloga. Verovalo se da osoba koja sedi na pragu blokira sreću i blagostanje domaćina. Takođe, prag je bio „granica“ kroz koju stalno ulaze i izlaze ljudi, pa bi onaj ko sedi na njemu „presekao put“ sreći ili poslu. U pojedinim predanjima govorilo se da osoba koja sedi na pragu može prizvati nesreću, bolest ili dugotrajnu nevolju.

Prag u narodnim običajima

Mnoge životne ceremonije vezivale su se upravo za prag. Kada mlada ulazi u novu kuću, često se preko praga prenosi u naručju, da ne bi donela nesreću. Novorođenče se, u nekim krajevima, iznosilo prvi put iz kuće tako da se zastane na pragu – kao simbol prelaska u svet. Tako je prag postao mesto gde se spajaju rituali rađanja, ženidbe i smrti.

Prag i zaštita od uroka

Na prag su ljudi često stavljali sitne predmete – bosiljak, beli luk, žito ili parče gvožđa – verujući da to čuva kuću od zlih sila. Prag je, u narodnom shvatanju, bio kao kapija između dva sveta, pa se u njemu nalazila i snaga zaštite.

Nasleđe starog verovanja

I danas, iako su mnoga verovanja izbledela, u našoj kulturi ostao je trag – kada stariji opomenu mlađe: „Ustani s praga, nije dobro!“ Ova kratka rečenica nosi sećanje na vekove u kojima je prag bio svetinja doma i granica života.