Počeci iz Zaječara

Rođen 11. maja 1933. godine u Zaječaru, Zoran je detinjstvo proveo u atmosferi malog grada, gde su priče i humor bili važni koliko i hleb. Studirao je pravo, arhitekturu i filologiju, ali ga nijedna od tih profesija nije mogla zadržati. Gluma ga je pronašla tek na Akademiji, ali kada je stao na scenu, bilo je jasno da joj više nikada neće pobeći.

Majstor nepredvidivosti

Njegova uloga Kralja Ibija u Ateljeu 212 postala je sinonim za improvizaciju. Zoran je umeo da predstavu nikada ne odigra isto dva puta, da iznenadi kolege i publiku, ali uvek tako da svi odu kući fascinirani. Jedan kolega je govorio: „Sa Zoranom si na sceni mogao da očekuješ sve – osim tišine.“

Anegdote koje se prepričavaju

Zoranov život bio je niz situacija koje su prelazile u legende. U kafani bi znao da iz glave odglumi celu scenu iz klasika, samo da bi zadivio nepoznato društvo za susednim stolom. Često je na putovanjima, umesto da ide na generalnu probu, obilazio pijace i razgovarao sa prodavcima, „da se nahrani životom“.

Jednom prilikom, kada je tokom predstave nestalo struje, Zoran je bez trunke oklevanja nastavio da igra u mraku, vodeći publiku glasom i kretnjama – i od toga napravio nezaboravnu scenu.

Zoran i Atelje 212

Atelje je za njega bio više od pozorišta – bio je drugi dom. Njegovi prijatelji i kolege se sećaju da je često umeo da dođe ranije, sedne na scenu i ćuti, gledajući praznu salu. „Prazna sala je kao prazno platno“, govorio je, „a publika dođe i napravi sliku.“

Poslednje uloge i neugasli duh

Pred kraj života, iako bolestan, nije želeo da se povuče. Njegova poslednja predstava „Radovan III“ i dalje se igra u sećanju onih koji su imali sreću da je vide – svaka scena nosila je trag njegove improvizacije i jedinstvenog duha. Preminuo je 21. jula 1985. godine u Beogradu, a iza sebe ostavio ne samo uloge, već i osećaj da je gluma umetnost življenja.