Zeleni pojas – simbol nečeg više od estetike

U mnogim delovima Srbije, naročito u Šumadiji i istočnoj Srbiji, zeleni pojas (ili tkanica u zelenim nijansama) nije bio samo ukras. U tradicionalnim tumačenjima, zelena boja je bila simbol mladosti, nade, plodnosti i – nespremnosti za brak. Devojke koje su nosile zeleni pojas bile su obično slobodne, još neobećane, ali zrele za udaju.

Ako bi neko nosio zeleni pojas posle udaje, to bi se u nekim selima smatralo neprimerenim – kao da poručuje da je još „na raspolaganju“, što je moglo izazvati ogovaranja.

Crvena, plava, crna – boje s porukom

Crvena je bila najčešća boja u svečanim narodnim nošnjama jer je simbolizovala snagu, zdravlje i zaštitu od zlih sila. Plava je, u zavisnosti od regije, predstavljala smirenost i vernost, često se nosila udata žena. Crna se nije nosila samo zbog žalosti – u nekim krajevima bila je znak dostojanstva, zrelosti i pripadnosti porodici sa ugledom.

U kombinaciji sa detaljima – kao što su broj šara na rukavu, visina vezene čipke ili oblik marame – boje su govorile više nego što danas može da se zamisli.

Muška nošnja i zelena boja

Kod muškaraca, zeleni elementi u nošnji (kao što su čarape, tkanice ili vezovi na košulji) najčešće su ukazivali na vojnu sposobnost ili bliskost s prirodom. Zelena je važila za „veselu“ boju, ali je nosila i značenje životne snage. Mladić u zelenom znao je da privuče pažnju – ali ako je bio oženjen, njegova žena bi pazila da se te boje ne zadrže u njegovoj odeći.

Boje nošnje kao lokalni kodovi

Svaki kraj imao je sopstvenu „gramatiku“ boja. U istoj boji, na različitim mestima, krile su se potpuno drugačije poruke. Tako je, na primer, u Vranju crveni pojas bio muški simbol časti, dok je u Pomoravlju značio da je žena „u najboljem dobu za rađanje“.

Zato su žene, kad su prelazile iz jednog sela u drugo nakon udaje, neretko morale da menjaju boje u svojoj nošnji – kako ne bi pogrešno bile shvaćene u novoj sredini.