Dva pogleda na prosvetu, jedna sudbina

Dositej i Vuk nisu bili bliski saradnici, niti su delili ista uverenja. Naprotiv — dok je Dositej verovao da se prosvetiteljstvo širi obrazovanjem elite i prihvatanjem evropskog duha, Vuk je tvrdoglavo gradio svoju reformu na jeziku naroda. Dositej je bio učenik manastira, zatim putnik, filozof i pedagog, dok je Vuk, samouk, bio revolucionar jezika.

Njihove ideje često su bile u raskoraku. Vuk je kritikovao Dositeja zbog uticaja crkvene tradicije i previše knjiškog izraza, dok su Dositejevi sledbenici smatrali da je Vukovo „pisanje kao što se govori“ suviše sirovo. Ipak, obojica su želela isto — da Srbija bude prosvećena i pismena.

Zajedno tek posle smrti: odluka koja nosi poruku

Dositej Obradović je umro 1811. godine i bio je sahranjen na tadašnjem groblju u dvorištu Saborne crkve. Vuk Karadžić je preminuo mnogo kasnije, 1864. godine, i prvobitno je bio sahranjen u Beču. Tek 1897. godine njegovi posmrtni ostaci su preneseni u Beograd, i po odluci srpske vlade, sahranjeni pored Dositeja — „da se dva velikana srpske reči ujedine i u smrti“.

Šta su Dositej i Vuk mislili jedan o drugom?

Dositej i Vuk se nikada nisu lično upoznali, ali su itekako bili svesni jedan drugog. Vuk Karadžić je u svojim spisima često pominjao Dositeja, ponekad sa poštovanjem, ali često i kritički. U pismu iz 1814. godine, Vuk piše: „Dositej mnogo znađaše, ali narod malo razumevaše“, ukazujući na to da je smatrao Dositejev jezik isuviše učenim i nerazumljivim za običnog čoveka.

Ipak, Vuk je priznao važnost Dositejevog rada za razvoj srpske prosvete. 

Zajednička grobnica kao simbol pomirenja

Spomenici Dositeju i Vuku nalaze se jedan pored drugog, skromno ali dostojanstveno, u hladovini stabala porte Saborne crkve u Beogradu. Mnogi prolaznici, pa i turisti, nesvesni su da tu leže dva čoveka koji su oblikovali pismenost i misao moderne Srbije.

Njihova zajednička sahrana danas se tumači kao poruka da različite vizije mogu imati isti cilj. I da put od „knjige“ do „naroda“ vodi istom stazom — onom koja ne zaboravlja korene.