U kućama gde se nekada tkanjem hranila porodica, razboj nije bio samo alat, već srce domaće tišine. U njemu su kucali dani, između konca i pauze, između udisaja i nove boje u predivu. Iako su razboji nestajali, jedan deo se uvek zadržavao – čunak, drveni nosač niti, duguljast i izglancan od godina ženskih ruku. On se nikada nije bacao. Čuvalo se to drvo kao tiha amajlija kuće, predmet koji zna sve što je prošlo kroz ruke, ali nikada nije progovorio.

Kad se razboj zaustavi, čunak ostaje

Kad bi žena ostavila tkanje, bilo zbog starosti, bolesti ili smrti, razboj bi se rastavljao i iznosio.
Ali čunak – on se nije dirao.
Ostajao je u kući, najčešće na tavanu, u sanduku s mirazom, ili iza gornje grede vrata.
Starije žene su govorile da dok god se čuva čunak, žena u kući ima glas, red i reč.

Nije bio pitanje religije, ni tradicije.
Bio je pitanje osećaja – da nešto što je držalo ritam ruku, ne sme prvi slomiti onaj ko ga nije držao.

Šta znači kad se čunak slučajno slomi

Ako bi se u kući čunak sam prelomio, ili pao s mesta na kom je dugo stajao, smatralo se da nešto u kući „puca ispod reči“.
To nije bio dobar znak.
Tada bi se pozvala najstarija žena iz porodice ili komšinica, da ga umota u platno i zakopa pored mesta gde je nekada stajao razboj.
Tako se, kako su govorile, „ne lomi ono što je već nosilo težinu“.

Zašto se čuva baš čunak, a ne drugi delovi

Jer čunak je ono što se kreće.
Ostali delovi razboja stoje, drže konstrukciju – ali čunak nosi poruku između desne i leve ruke, povezuje početak i kraj tkanja.
Upravo zbog toga je imao najveću tišinu u sebi.
Nije govorio, ali se znao.
Zato se ni deca nisu igrala sa njim.
Stajao je visoko – ne da se vidi, nego da ne zaboravi.

Danas – predmet iz tavana koji ne priča, ali podseća

Mnoge kuće su izgubile razboj.
Ali ponegde još postoji čunak – glatki, izlizani komad drveta, bez posebne funkcije, ali sa istorijom.
Ako se pitaš zašto je tu – možda je bolje da ne pitaš naglas.
Možda je tu da te podseti da je neko pre tebe imao ritam u rukama.