U selima širom Srbije, naročito u jesenjim večerima kada se posao završi ranije, a oganj još nije utihnuo, ljudi su umeli da sede napolju i gledaju nebo. To nije bilo zbog znanja o astronomiji, već zbog osećaja da zvezde u ovo doba godine govore više nego inače.

U vreme kada je svetlost dolazila iz petrolejke, a tišina bila prirodna pojava, zvezde su bile kalendar, savetnik i uteha. Stari ljudi su govorili da se u sredini jeseni, oko Mitrovdana, najjasnije vidi kako će zima da prođe. Ako je zvezda mnogo, svetle i „miruju“ – godina će biti oštra, ali mirna. Ako „trepere i beže“, dolazi sneg i vetar, a uz njih – i nemir u duši.

Posmatranje zvezda bilo je i trenutak tihe molitve. Nije se pričalo mnogo. Deci su dopuštali da sede s odraslima, ali su znali da ne smeju da galame. Govorilo se:
„Ako ćutiš pod zvezdama, one će ćutati s tobom. Ako vičeš – izgubićeš šta ti donesu.“

Zvezdana noć bila je i vreme za postavljanje pitanja bez odgovora. Ljudi su u sebi pitali za zdravlje, za decu, za ono što nisu stigli da kažu preko dana. Verovalo se da zvezda koja se pomeri nosi poruku, i da nije svaki pad znak želje, već znak da neko „čuva odozgo“.

U nekim krajevima, naročito u istočnoj Srbiji, žene su izlazile ispred kuće s posudom vode, ostavljale je pod zvezdanim nebom i šaptale:
„Kako se zvezda ogleda, tako da mi se dan prosvetli.“
Ujutru se tom vodom umivalo dete ili bolesnik.

Danas, kad su noći osvetljene gradovima i ekranima, zvezde često ostaju iza zavese svetla. A nekada su bile najtiši razgovor koji selo ima sa sobom.

Zato, ako ostaneš negde gde nema ničeg – ni buke, ni mreže, ni svetla – podigni glavu. Možda te neka zvezda čeka baš tamo gde su tvoji stari sedeli bez reči. I ne traži ništa. Samo gledaj. To je nekada bilo dovoljno.