U narodnoj tradiciji, period između Nikoljdana, koji se obeležava 19. decembra, i Božića, 7. januara, bio je vreme kada se dom ne čisti samo metlom, već i rečima. Kuća se nije pripremala samo spolja, već iznutra. Zato se u tim danima posebno pazilo na ton, ponašanje i način na koji se govori u domu. Ljudi su verovali da mir koji se stvori u kući u ovo vreme postaje temelj za sve što dolazi u novoj godini.

Stariji su učili mlađe da posle Svetog Nikole ne treba dizati glas. Ako bi se desila nesuglasica, rešavala se tiho, a reč „pusti sad“ bila je znak da nije vreme za raspravu. Deca se nisu budila vikom, a odrasli su se trudili da ne unose tenziju u dom, posebno u večernjim satima. Vernici koji poste, znali su da post ne znači samo uzdržanje od hrane, već i od ružnih reči.

Za trpezom se nije raspravljalo, ni o svakodnevnim brigama ni o dubljim porodičnim pitanjima. Govorilo se tiho, s poštovanjem. Ako bi se i zamerilo nešto, ostavljalo se za kasnije, jer se verovalo da se loša reč izgovorena u ovom periodu pamti duže, a mir teže vraća.

Posebnu ulogu imala je domaćica. Njen ton određivao je atmosferu u kući. Ako bi viknula ili planula, govorilo se da kuća neće „primi svetlost kako treba“. Zato su žene u ovom periodu često radile u tišini, sa sobom, ponekad uz molitvu, ponekad samo uz misli.

Gost koji bi došao nenajavljeno, uvek bi bio dočekan. Niko se nije vraćao s praga, bez obzira na dan ili obaveze. Smatralo se da gost u ove dane ne dolazi bez razloga. Ako bi bio odbijen, verovalo se da se s njim iz kuće može izneti i mir.

Sve što se činilo, činilo se sa merom. Reč se birala pažljivo, jer se verovalo da tišina pred praznike nije znak zaborava, već poštovanja. U domu gde se mirno govori, govori se da svetitelj dolazi tiše i ostaje duže.