Zimi, kad vetar škripi oko strehe, a mrak padne brzo i traje dugo, vatra u kući postaje nešto više od ogreva. U staroj srpskoj tradiciji, ognjište je bilo srce doma, svetinja, tiha molitva koja pucketa, i ono što se nije gasilo tek tako.

Nije postojala noć u kojoj se oganj ostavljao sam, bez obzira da li je kuća puna ili pusta. Ako vatra utihne – tišina u kući više nije ista.

Vatra koja diše s domom

U pravim seoskim kućama, naročito u Šumadiji, na Pešteru, u Rađevini i Timočkoj krajini, loženje vatre nije bio tehnički posao – to je bio ritual. Vatra se palila s merom, ložila s poštovanjem i gasila u tišini, pokrivanjem pepelom, nikako vodom.

Govori se:
„Ako ugušiš vatru naglo – ugušićeš i mir.“

Noću se vatra ne ostavlja gola

Kada dođe vreme za spavanje, žar se prekriva pepelom – da tinja, da „diše“, da ne ostane sam. Vatra se ne gasi do kraja, jer se verovalo da u mraku bez ognja „nešto drugo može da dođe“.

U nekim krajevima, starije žene su uveče, pred spavanje, izgovarale:
„Ognju moj, čuvaj noć i dom, kao što danju čuvaš decu i hleb.“

Niko ne udara po šporetu, niko ne viče pored vatre

U toku zime, oko ognjišta se ne galami, ne raspravlja i ne psuje. Vatra se poštuje. Kaže se da „plamen čuje reč i pamti je“, i da onaj koji psuje pored vatre „nosi nemir u dimu“.

Vatra se ne „čisti“ metlom kao običan pepeo. Prvo se prekrsti, pa se tiho zahvata. U nekim selima se i danas veruje da pepeo iz ognjišta „ne valja izbaciti bez molitve“.

Kad domaćin odlazi – vatra ostaje

Ako se kuća napušta, makar na dan, ostavlja se žar da tinja. To se zove „čuvanje ognja“, i bio je znak da kuća „nije sama“, da ima svoju dušu.

Domaćin bi pre izlaska tiho rekao:
„Da se vratimo tamo gde smo ložili, a ne da palimo iznova.“

Vatra nije svetlost – ona je prisustvo

Zato su naši stari znali: gde oganj ne gori, kuća nema šta da čuva. Vatra nije služila samo da ogreje ruke, već da podseti da neko postoji tu, da dom diše, i da se noć može dočekati s verom, a ne sa strahom.

Danas možda imamo grejanje, termostat i automatiku. Ali nema tog sistema koji zna da primi tišinu, kao što zna vatra. Zato se i danas, kad sve utihne, najlepši trenutak dogodi kad samo sedneš i slušaš kako oganj govori – a ti napokon ne moraš ništa da kažeš.