U mnogim krajevima Srbije, naročito u Šumadiji, Pomoravlju i istočnoj Srbiji, postoji običaj da se pokojnik sahranjuje sa burmom. Na prvi pogled – iz poštovanja. Ali narodna verovanja idu dublje. Burma na mrtvoj ruci je znak pripadnosti, zaveta i neprekinute veze. Verovalo se da ako se pokojniku burma skine – duša neće znati gde pripada, i može da luta. A ako se burma uzme – donosi veliku nesreću.

Burma kao tihi zavet

U narodnoj svesti, burma nije samo komad metala – već zapečaćena reč, zakletva izgovorena pred Bogom i svetiteljima. I zato, kad neko umre, naročito u braku, burma ostaje na ruci. Time mu se poručuje:
„Nisi sam. Još te pamtim. I pamti ti mene.“

Postoji i verovanje da ako se pokojniku burma ostavi – lakše se rastaje od sveta, jer zna da ostavlja nekog ko ga još nosi.

Šta se dešava ako se burma skine?

U narodnim pričama, burma nikada ne sme da se uzme iz kovčega, pa čak ni kad pokojnik nije bliska osoba. Verovalo se da onaj ko uzme tu burmu:

– nosi tuđu tugu
– neće imati sreće u braku
– može imati noćne more, jer pokojnik „traži svoj prsten“

U nekim selima, ako bi se posle sahrane primetilo da burme nema, porodica bi palila sveću tri dana zaredom i molila se da se duši pokojnika „vrati ono što joj je pripadalo“.

Kada se burma ipak ne stavlja?

Postoje i slučajevi kada se burma namerno ne ostavlja, ali uvek uz posebnu molitvu. To se dešava ako:

– je pokojnik bio razveden ili napustio porodicu, a porodica to ne želi da simbolizuje
– je burma potrebna kao amajlija za decu ili unuke, pa se nosi uz molitvu
– ako se radi o mužu i ženi koji su preminuli jedan za drugim – tada se često njihove burme spajaju i sahranjuju zajedno

Burma kao duhovna zaštita

U nekim krajevima, naročito u planinskim selima, žene koje su rano ostale udovice nisu skidale burmu ceo život. Verovalo se da ako je žena nosi dok je muž "gleda s neba", on je štiti od svakog zla, druge ljubavi i nesanice.

Zato su i govorile:
„Nisam ja sama, eno ga – još mi je prsten na ruci.“

Danas sve ređe, ali još živi

Danas, u vreme zlatara, modernih običaja i pravnih pitanja, burma sve češće ostaje kod živih. Ali kod onih koji pamte, prsten na ruci pokojnika nije luksuz – to je reč koja se ne briše. Iako je smrt kraj života, ona nije kraj ljubavi. A burma je možda najtiši dokaz da se veza ne prekida ni u grobu.

Zato se i danas, kad neko ode, u tišini, bez buke, stavi burma na prst. I ništa više ne mora da se kaže.