Kraljica Natalija Keško (1859–1941) ušla je u istoriju kao jedna od najtragičnijih, ali i najharizmatičnijih figura dinastije Obrenović. Od samog početka, njen brak sa Kraljem Milanom bio je buran, ispunjen svađama, prevarama i sukobima, ali je Natalija pronašla način da svoju energiju usmeri ka narodu. Njena lepota, obrazovanje i, pre svega, neumorno dobročinstvo učinili su je izuzetno popularnom među običnim ljudima.

Sukob u dvoru i bitka za sina

Natalijina popularnost među masama postala je toliko velika da ju je Kralj Milan počeo doživljavati kao političku pretnju. Kada je Milan 1888. godine doneo odluku o razvodu, nastao je neviđen državni i crkveni skandal koji je potresao Srbiju. Milanov pritisak na Crkvu da poništi brak bio je toliko snažan da je kulminirao progonom Mitropolita Mihaila, koji se usprotivio kraljevoj samovolji.

Nakon razvoda, usledila je teška bitka za sina, prestolonaslednika Aleksandra. Natalija je vodila pravu međunarodnu dramu za starateljstvo, a kada je 1891. godine pokušala da se vrati u Srbiju, vlast je morala da koristi silu i policiju da bi je ispratila iz zemlje. Njen odlazak bio je praćen suzama i javnim protestima u Beogradu. Iako je bila proterana, ona je postala simbol moralne čistote, u kontrastu sa Milanovom raskalašnošću.

Nakit za siročad i tihi egzil

Iako joj je sudbina svela život na egzil u Evropi, Kraljica Natalija nikada nije prekinula humanitarne veze sa Srbijom. U izbeglištvu, živela je skromno, a svoj nakit, pa čak i porodično blago, koristila je za dobročinstva.

Ona je prodavala dragocenosti kako bi pomogla srpskim bolnicama, siročadi i studentima. To je bio njen tihi, ali snažan protest protiv nepravde i trajni dokaz njene ljubavi prema narodu. Poslednje godine života provela je u Francuskoj, a njen neostvareni san o povratku u Beograd ostao je trajna mrlja na istoriji Obrenovića. Umrla je u egzilu, ostajući upamćena kao najvoljenija i najtragičnija srpska kraljica.