Pravoslavna istorija Srbije puna je neverovatnih priča o preživljavanju i otporu, a jedna od najšokantnijih i najređih priča dolazi iz okoline Niša. Reč je o manastiru čije se ime često čuva u tajnosti u samom predanju, a čija legenda kaže da su tokom vekova turskog zuluma žene monahinje živele pod muškim imenima, a oblačile se u muške mantije. Ovaj neverovatni potez bio je, prema tom predanju, jedini način da se spasi svetinja od pljačke, skrnavljenja i potpunog uništenja. Priča se da je manastir opstao vekovima, zahvaljujući genijalnoj prevari i hrabrosti tih žena.

Žene monasi: Legenda o zaštiti od Turaka

Nakon turskih osvajanja, mnogi manastiri u južnoj Srbiji bili su na udaru. Ženski manastiri su bili posebno ugroženi. Prema predanju, sredinom 16. veka, pred naletom turskih hordi, igumanija jednog manastira donela je radikalnu odluku: sve monahinje su morale da se obuku u muške mantije, da puste bradu i kosu (ako je to bilo moguće) i da koriste muška imena (poput Jovana, Ilije, Dimitrija). Kada bi turske patrole došle, u manastiru bi zatekli samo "muške monahe" koji su, po turskim zakonima, bili manje ugroženi. Ova navodna prevara trajala je godinama, a tajna je prenošena sa kolena na koleno.

Predanje o manastiru sa "dva lica"

Kao navodni dokaz ove neverovatne priče, pristalice predanja navode manastirske knjige i zapise. Navodno su u zvaničnim knjigama manastira navedena samo muška imena monaha, dok su u tajnim, skrivenim zapisima manastira, pronađena ženska imena i prave priče monahinja. Iako ova priča nije potvrđena u zvaničnoj istoriografiji, ona svedoči o neverovatnoj hrabrosti srpskih žena i njihovoj borbi za očuvanje pravoslavlja i kulturne baštine. Priča o "ženama monasima" ostaje deo živog narodnog predanja i dirljiv svedok teških vremena u okolini Niša.