Detinjstvo i školovanje

Detinjstvo je proveo u inostranstvu, jer je porodica Karađorđević tada bila u egzilu. Majka Zorka umrla je rano, pa je Đorđe odrastao uz oca i sestre. Školovao se u Ženevi i Petrogradu, gde je pohađao prestižni vojni Page Corps. Još tada su se ispoljile crte njegove naravi – naglost, plahovitost i sklonost dramatičnim ispadima.

Presto i skandal

Nakon Majskog prevrata 1903. i dolaska dinastije Karađorđević na vlast, Đorđe je postao prestolonaslednik. Međutim, njegov nagli temperament doveo ga je do incidenta koji mu je zapečatio sudbinu. U martu 1909. došlo je do sukoba sa dvorskim poslužiteljem Stevanom Kolakovićem, koji je ubrzo preminuo.

Zvanične verzije su se razilazile. Po jednoj, princ je u besu udario Kolakovića i naneo mu smrtonosne povrede. U policijskoj izjavi, sam poslužitelj je, međutim, tvrdio da je „pao niz neosvetljene stepenice“. Kasnije se govorilo i da je bio primoran da potpiše tu izjavu kako bi zaštitio čast prestolonaslednika. Javnost i politički krugovi izvršili su ogroman pritisak – 27. marta 1909. održana je sednica Vlade u prisustvu kralja Petra, Đorđa i najviših državnih zvaničnika, na kojoj je potvrđena abdikacija. Sutradan je u Srpskim novinama objavljena proklamacija kralja Petra da će novi prestolonaslednik biti mlađi sin Aleksandar.

Ratni oficir i hrabri vojnik

Iako više nije bio prestolonaslednik, Đorđe se u ratovima pokazao kao jedan od najhrabrijih oficira srpske vojske. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U bici na Mačkovom kamenu, septembra 1914, bio je teško ranjen – metak ga je pogodio kroz slabinu, a saborci su ga izneli sa bojišta na ukrštenim puškama i prebacili u bolnicu. Sam Đorđe je o ovom događaju pisao u memoarima Istina o mome životu. Uprkos povredama, ostao je simbol vojne hrabrosti i među vojnicima bio omiljen jer je uvek bio u prvim redovima.

Ekscentričnost i naglost

Đorđevo ponašanje često je izlazilo iz okvira dvorskih konvencija. Još tokom školovanja u Rusiji napao je svog tutora, a u Beogradu je, za vreme Aneksione krize 1908, javno zapalio austrougarsku zastavu, izazvavši burne reakcije. Savremenici su ga opisivali kao „pusta naravi, plahovita i preka“, čoveka koji je znao rečima da „seče kao nožem“, koji je voleo vratolomna jahanja i rizične vožnje automobilom. Sve to dodatno je hranilo njegov imidž neukrotivog i ekscentričnog prestolonaslednika.

Pad i izolacija

Godine 1925. kralj Aleksandar ga je, pod izgovorom da je mentalno oboleo, smestio u specijalnu ustanovu. Tamo je proveo skoro dve decenije, sve do Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci pustili na slobodu. O tom periodu ostavio je potresna svedočanstva u svojim memoarima, u kojima je uveren da je bio žrtva političkih spletkarenja.

Život u socijalističkoj Jugoslaviji

Za razliku od ostatka porodice, Đorđe je jedini Karađorđević kome je dozvoljeno da ostane u zemlji posle 1945. godine. Postoje priče da je imao susret sa Josipom Brozom Titom, ali pouzdanih dokaza za taj razgovor nema. Ono što je sigurno – režim mu je dozvolio da živi mirno u Beogradu. Oženio se Radmilom Radonjić 1947, ali brak je ostao bez dece. Dočekao je duboku starost i umro 1972. godine, sahranjen u zadužbini Karađorđevića na Oplencu.

Kakav je zapravo bio?

Đorđe Karađorđević bio je kontradiktorna ličnost: strastven i nagao, ali i hrabar i iskren. Bio je oficir koji nije zazirao od prve linije fronta, ali i čovek koji nije umeo da obuzda bes. Njegov život je priča o izgubljenom prestolu, tragičnim odlukama i večitoj potrazi za pravdom. U njemu se spajaju likovi heroja, buntovnika i žrtve – zato i ostaje upamćen kao jedan od najtragičnijih, ali i najzanimljivijih članova dinastije Karađorđević.