Banović Strahinja

„Netko bješe Strahiniću bane,
bješe bane u malenoj Banjskoj,
u malenoj Banjskoj kraj Kosova,
da takoga ne ima sokola.“

Banović Strahinja odlučuje da krene u Kruševac, kod tazbine – Jug-Bogdana i devet Jugovića i dok uživa u gostoprimstvu u Kruševcu, stiže mu pismo od majke. U njemu saznaje strašnu vest – turski vojvoda Vlah-Alija napao je Banjsku, spalio dvor, razagnao sluge i odveo njegovu ženu:

„Ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sine, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!“

Tada nastaje prvi veliki prelom u pesmi. Šuraci i tast nagovaraju Strahinju da ne ide za otetom ženom, smatrajući da je sramota neopoziva i da je bolje izgubiti ženu nego glavu. Ali junak ne pristaje. Iako je ostavljen bez podrške, sam kreće u potragu, odlučan da pronađe Vlah-Aliju i vrati svoju čast.

Megdan sa Vlah-Alijom

Kada je stigao na Kosovo, Strahinić bana nije obeshrabrila ogromna turska vojska. Uz pomoć starog derviša, saznaje gde se nalazi njegov dušmanin – silni Vlah-Alija. Bez straha ulazi u megdan:

„A tu li si? jadan kopilane!
kopilane, carev hainine!
čije li si dvore poharao?
čije li si roblje porobio?
čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?
Izlazi mi na megdan junački!“

Kada se oružja polome, prelaze na rvanje, boreći se „za bila se grla“. U tim trenucima, Strahinjina ljuba, koja se našla pod Alijinim šatorom, odlučuje se na izdaju.

Ali i pored izdaje, Strahinja uspeva da savlada Vlah-Aliju. Pesma u tom trenutku kulminira prizorom u kome ga junak ubija golim rukama:

„Zakla njega kako vuče jagnje;
skoči bane, pa iz grla viknu…“

Završni stihovi – razlog rasprave

Najveće iznenađenje dolazi na kraju. Kada se vraća u Kruševac, Jugovići žele da ubiju svoju sestru zbog neverstva. Ali Strahinja to ne dozvoljava i izgovara stihove koji su postali čuveni:

„Ne dam vašu sestru poharčiti,
bez vas bih je mogao stopiti,
al’ ću stopit’ svu tazbinu moju,
nemam s kime ladno piti vino,
no sam ljubi mojoj poklonio.“
Pomalo je takijeh junaka,
Ka’ što bješe Strahiniću bane.“

Strahinja, dakle, prašta ženi i time se uzdiže iznad običaja osvete zbog neverstva i izdaje.

Gete i vajmarska rasprava

Spor oko poslednjih stihova Banović Strahinje započeo je još 1827. godine prepiskom između vajmarskog vojvode Karla Augusta, Getea i prevodioca pesme Vilhema Gerharda.

Upravo ovi završni stihovi izazvali su burnu raspravu 1827. godine u Vajmaru. Gete, vojvoda Karl Avgust i prevodilac Vilhelm Gerhard polemisali su kako je moguće da u epskoj tradiciji jednog „ratničkog naroda“ junak postupi tako neočekivano – da oprosti, umesto da kazni. Gerhard je u prevodu hteo da ublaži kraj, ali je Gete insistirao da ostane veran originalu. Za njega je to bila moralna revolucija epskog sveta.

Tumačenja kroz vekove

Srpski književnici i kritičari kasnije su se vraćali ovim stihovima. Bogdan Popović, Jaša Prodanović i Miloš Trivunac pisali su o „neobičnom junaku“, dok je Miodrag M. Vulin naglasio da Strahinja ne prašta iz slabosti, već iz viteške etike – jer čast nije u osveti, nego u nadmoći nad sopstvenim gnevom.

Banović Strahinja je pesma koja spaja viteštvo i moralnu snagu. Njegovo praštanje uzdiglo ga je iznad običnih junaka i učinilo da pesma postane ne samo srpsko, već i evropsko kulturno pitanje. Strahinja ostaje simbol da ponekad pravo junaštvo leži – u snazi da se oprosti.

Tako je pesma „Banović Strahinja“, koju je zapisao Vuk Stefanović Karadžić, izašla iz okvira srpske tradicije i ušla u evropsku književnu i filozofsku misao kao primer sukoba između junačke pravde i ljudskog milosrđa.