Tamjanika je poznata kao najmirisnija sorta grožđa na Balkanu. Njena aroma podseća na tamjan, po čemu je i dobila ime, ali u narodnoj tradiciji Srbije tamjanika nije bila samo desert ni vino – bila je znak. Verovalo se da ko prvi zreo grozd tamjanike ubere u tišini i pojede bez reči, time „otvara sreću“, ali samo ako mu srce nije puno gorčine. U suprotnom, miris koji podseća na molitvu – „vratiće ono što nije očišćeno“.

Grozd koji se ne bere nožem

Stari vinogradari znali su da tamjanika ima svoje vreme, ali i svoj način.
Grozd se nije skidao sečivom.
Skidao se rukom, pažljivo, kao da se skida svetinja sa grane.
Ko bi prvi ubrao zrelu tamjaniku, morao je da je pojede na zemlji, blizu čokota, bez razgovora.

U selima oko Aleksandrovca, govorilo se:
„Ako pričaš dok jedeš tamjaniku – ne čuješ šta ti miris kaže.“

Miris koji „čisti kuću iznutra“

Zbog svoje intenzivne arome, tamjanika je smatrana biljkom koja podseća na svetilište.
U nekim kućama se prvi grozd stavljao na sto kraj ikone, da stoji tri dana pre nego što se pojede.
Verovalo se da tada kuća dobija mir, a ukućani snagu da kažu ono što već dugo ćute.

Ako bi tamjanika uvenula pre nego što se pojede – znak je bio da se u kući nešto krije.

Zašto se tamjanika jede bez reči

U narodnoj slici sveta, neke stvari ne smeju da se prekinu govorom.
Tamjanika je među njima.
Njen miris je, verovalo se, glas predaka, glas zemlje i glas onoga što te čeka.
Kad se prvi put u godini jede, to se čini u tišini – da duša zna da primi.

Zato su je najčešće jeli stariji ukućani, ili oni koji nisu dugo bili u kući, da se veza „vrati na svoje mesto“.

Danas – vino poznato, ali značenje zaboravljeno

Danas je tamjanika postala ime etikete.
Ali malo ko zna zašto se tako zove, i kako se nekada brala i jela.
Njen miris i dalje opija, ali poruka koju je nosila – retko ko danas čuje.

A možda još uvek, ako prvi grozd pojedeš sam, bez reči –
nešto u tebi zna da si primio dar.