U prošlosti, malo je kuća bilo bez kuhinjskog noža, ali samo retke su imale nož koji nije služio za jelo. U mnogim seoskim domaćinstvima, na zidu iznad stola visio je jedan oštar nož, često star i izlizane drške, ali uvek čist. Taj nož se nije pomerao, nije koristio, i nije padao. Bio je tu da sto „ne puca“, da reč ne zarobi srce, i da kuća ostane cela čak i kad se ukućani raziđu ljuti.

Nož koji ne seče – ali zna kad treba

Ovaj nož nije bio običan predmet.
Visio je ukoso, oštricom nadole, i nije imao funkciju, ali je imao značenje.
Stari ljudi su govorili da svaka kuća mora da ima nešto što preseče kad čovek ne ume.

Ako bi za stolom izbila rasprava, ako bi rečenice postajale teške, domaćica bi pogledala ka nožu – ili ga čak diskretno dotakla.
Time se, verovalo se, „preseca napeta nit“, bez da iko kaže šta ju je zategao.

Kako se postavljao i ko ga donosi

Nož iznad stola donosio je najčešće domaćin kad prvi put unese hleb u novu kuću.
Ako nije bilo muškarca, to je radila najstarija žena.
Uvek tiho, bez prisustva gostiju.
Nož se postavljao visoko – iznad nivoa glave sedeće osobe, da ne „gleda pravo u oči“, već da štiti odozgo.

Šta se dešava kad nož padne

Ako bi ovaj nož sam ispao sa zida, to se nije uzimalo olako.
U kući se tada pali sveća, stavi hleb na sto, i ćuti dok sveća ne izgori pola fitilja.
Govori se tiho:
„Ako si nešto presekao – neka ide. Ako nisi – neka stane.“

Ako padne više puta, nož se iznosi iz kuće, ali ne baca – zakopa se pod staro drvo.

Danas – predmet koga se stariji još sećaju

Mnoge kuće više nemaju ovaj nož.
Zamenile su ga fotografije, ikone, satovi.
Ali stariji će ti još reći:
„Dok je nož bio na zidu, niko nije ustajao od stola s mržnjom.“

I možda je vreme da se setimo da ponekad, ne treba nešto da presečeš rečima.
Možda je dovoljno da imaš nešto u kući što zna kako da preseče umesto tebe.