Na ulazu u Despotovac, među šumama i stenama, stoji manastir Manasija. Na prvi pogled, izgleda kao tvrđava. A na drugi – još više.
Debeli kameni bedemi, 11 kula, rov, masivna kapija – sve podseća na zamak iz vitezovskih vremena. I to nije daleko od istine, jer Manasija nije samo manastir – ona je bila i oklop za veru, školu i poslednju nadu jednog naroda.

Podigao ju je despot Stefan Lazarević, sin cara Lazara, početkom 15. veka. To je vreme kada je Srbija pod stalnim pritiskom Osmanlija, kada se crkve pale, gradovi padaju, a pismenost polako nestaje.

Stefan, učen, hrabar i mudro odgajan, znao je da svetinja ne sme da bude laka meta. Zato je oko crkve podigao bedeme, kao oko grada, sa 11 kula – od kojih je jedna, zapadna, poznata kao Despotova kula. Tu je, veruje se, boravio lično kada bi dolazio u manastir, ali i vodio državne poslove.

Manasija je bila više od crkve. U njoj je osnovana Resavska prepisivačka škola, jedno od najvažnijih središta srpske pismenosti, gde su nastajali prepisi svetih knjiga, ali i prvih naučnih i filozofskih dela na narodnom jeziku. Zato su njeni zidovi morali da budu jaki.

U narodu se govorilo:
„Ko dira Manasiju, dira ono što nas čuva i kad svi odemo.“

Bedemi su visoki i do 25 metara, spojeni rampartima i kulama sa strana, sa otvorima za strelce i obranu. Tvrđava i crkva u istom dvorištu – to je bio odgovor Stefana Lazarevića na vreme u kojem vera bez mača nije mogla da opstane.

Danas, kada uđeš u portu Manasije, ne osećaš strah – osećaš sigurnost. Pogled sa zidina i freske unutar crkve Svetog Trojstva zajedno ti kažu: „Ovo nije bilo samo utočište za monahe. Ovo je bilo poslednje mesto odbrane duha.“

I zato, ako se ikada zapitaš zašto manastir izgleda kao zamak, seti se – kad je vera pod opsadom, crkva postaje tvrđava. I nije to bilo zbog moći, nego zbog opstanka.