U srpskoj istoriji malo je žena koje se pominju s poštovanjem, ali bez stvarnog razumevanja njihove uloge.
Kneginja Milica često ostaje u senci Kosovskog boja, prikazana kao udovica, monahinja, „ona što plače“.
A istina je potpuno drugačija.

Milica je bila vlast. I vođa. I država.

Rođena je oko 1335. godine, iz uglednog roda Nemanjića, kao unuka Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje.
Udala se za kneza Lazara Hrebeljanovića, koji je u to vreme bio već uticajan velikaš.
Ali prava uloga Milice počinje nakon 1389. godine, kada njen muž gubi život u Kosovskom boju.

Srbija ostaje bez vladara. Prestolonaslednik Stefan Lazarević je još dečak.
Milica preuzima vlast.

U vremenu u kojem žene nisu ni prisustvovale većima, Milica vodi državu. Ne iz senke – već iz središta.
Pregovara sa sultanom Bajazitom, pokušava da očuva nezavisnost onoga što je ostalo, spašava narod i decu, poklanja gradove, traži milost.
Upravo ona donosi državničku odluku da svoju kćer Oliveru uda za turskog sultana, kao zalog mira. Nema težeg koraka za majku – ali Milica zna da je Srbija iznad svega.

U isto vreme, gradi. Obnavlja. Piše.
Manastir Ljubostinja, gde se kasnije zamonašila kao monahinja Evgenija, nije samo zadužbina – to je poruka. Mesto tišine, ali i dostojanstva.

U narodnim pesmama pamti se kao „Kneginja Milica“, kao žena koja traži telo muža, ali u istoriji ostaje čuvar srpske zemlje i naroda u najtežem trenutku.

Umrla je 1405. godine, ostavivši Srbiju svom sinu Stefanu – već ojačanom, već spremnom.
Da nije bilo nje, možda ni njega ne bi bilo.

Zato sledeći put kad neko kaže „bila je samo kneginja“, seti se:
Bila je žena u muškom vremenu, majka u ratu, vladarka bez krune – i stub kad su svi drugi pali.