Nekada je bio osnovni deo narodnog lekarskog arsenala, a danas ga sve češće otkrivaju ljubitelji zdrave hrane i planinari.

Kako izgleda i kada se bere
Sremuš ima dugačke, sočne listove jarko zelene boje i miris koji neodoljivo podseća na beli luk. Cveta sitnim belim cvetovima u obliku zvezde. Bere se u martu i aprilu, pre nego što procveta – tada su listovi najbogatiji lekovitim materijama. U narodnoj tradiciji, najbolji sremuš „onaj koji raste u senci bukve i pored hladne vode“.

Lekovita svojstva
U narodnoj medicini koristi se za:

• Čišćenje krvi i smanjenje masnoća

• Regulaciju krvnog pritiska

• Jačanje imuniteta

• Pomoć kod stomačnih tegoba i parazita

• Blago detoksikaciono dejstvo na jetru i bubrege

Savremena istraživanja potvrđuju da sadrži alicin – isti lekoviti sastojak koji ima i beli luk, ali u još većoj koncentraciji, kao i obilje vitamina C.

U narodnim verovanjima
Postoji priča da su ga medvedi jeli odmah nakon buđenja iz zimskog sna – da bi „očistili krv i ojačali noge“. Po tome je dobio latinski naziv (ursinum = medveđi). U nekim selima Stare planine verovalo se da onaj ko pojede prve listove sremuša „nema bolesti te godine“.

Kako se koristi

• Svež, sitno iseckan u salatama ili namazima

• Kao dodatak prolećnim čorbama i pitama

• U obliku tinkture ili sirupa za terapijsku upotrebu

• Usitnjen i pomešan sa maslinovim uljem – kao domaći pesto

Zanimljivost
Iskusni berači upozoravaju da sremuš liči na otrovne biljke poput đurđevka i mrazovca – razlika je u mirisu: sremuš miriše na beli luk, dok otrovne biljke nemaju taj miris.