Iako zvono ima centralno mesto u hrišćanskoj simbolici i zvoni u svim važnim trenucima – krštenju, svadbi, smrti i praznicima – postoje dani kada bi u nekim selima crkvena zvona ćutala. Pred praznik Ilindana (2. avgust), naročito u selima po planinskim i zabačenim krajevima, verovalo se da zvono može „da preseče nešto što još nije stiglo do kraja“.

Šta znači „zvono koje ne treba da se čuje“
U narodnoj duhovnosti, tišina je ponekad snažnija od zvuka. Danima pred Ilindan, kada se očekuju vremenske nepogode i duhovna previranja, govorilo se da zvono ne treba da se oglašava – da ne poremeti ono što priroda još nije pustila. Ako neko zvoni iz navike, a ne iz potrebe, može, prema verovanju, izazvati „odbijanje neba“ – trenutak kad ni molitva ne zna gde da ode.

Ko je odlučivao da se ne zvoni
To nije bilo pravilo u kalendaru – već dogovor. U nekim mestima, sveštenik i najstariji domaćini bi procenili da li su dani „mirni“ ili „napeti“. Ako se odluči da se ne zvoni, narod to poštuje. Ne pita se mnogo – zna se da kad se ne čuje ništa, čuje se sve.

Ima li danas tog običaja?
U zabačenim mestima u zapadnoj Srbiji i oko Stare planine, još se ponegde ne zvoni pred Ilindan. Mlađi ne znaju uvek zašto, ali stariji kažu da je to „zato što se zna – kad nebo sluša, ne vičeš“. Možda je vreme da tu tišinu ne prekinemo.