Danas bismo ovakav lek nazvali kućnim ili „alternativnim“, ali nekada je bio uobičajen deo seoske svakodnevice. Pepeo i svinjska mast mešali su se u glinenu činiju i koristili kao prva pomoć za ujede, opekotine, ogrebotine i žuljeve. Ovaj jednostavan narodni melem, zaboravljen u eri savremenih preparata, bio je lek koji se pravio odmah, bez čekanja i bez troška. A mnogi i danas tvrde – delovao je.

Kako se pripremao melem
Recept je bio jednostavan: domaća svinjska mast i fini pepeo iz ognjišta, po mogućstvu od bukovog drveta. Mast se mešala s pepelom u razmeri „koliko primi da ne curi“, dok ne nastane gusta, siva pasta. Čuvala se na hladnom, a najčešće se pravila sveža, kad zatreba. Nanosila se u tankom sloju, direktno na kožu, bez gaze.

Za šta se koristio
Ujedi insekata, lagane opekotine od vrelog lonca, žuljevi od cipela, ogrebotine od žbunja – sve su to bile situacije u kojima se koristio ovaj melem. Mast omekšava kožu, a pepeo, verovalo se, „izvlači vatru“. Žene su govorile: „Gde mast ne smiri, pepeo ohladi.“

Zašto se verovalo da pomaže
Pepeo se u narodnoj simbolici smatrao čistom materijom, „ostankom vatre bez plamena“. Bio je znak kraja, ali i zaštite. Nije se unosio u kuću bez razloga, a kada bi se koristio na koži – to je bio znak da se telo smiruje. Mast je davala toplotu, pepeo ravnotežu – zajedno su činili ono što se danas zove balans.

Ima li ga još danas?
Retko. Ponegde starije žene i dalje znaju da ga naprave, najčešće za sebe ili unuke kad se zapeku na šporetu. U nekim krajevima koristi se slično – ali pod drugim imenima. A možda je vreme da se ovaj jednostavni recept vrati. Ne kao zamena za medicinu – već kao podsetnik da su nekada žene znale da reše stvari iz špajza, a ne iz apoteke.