U svakodnevnoj užurbanosti današnjice, prag kuće često je samo mesto preko kojeg prolazimo bez razmišljanja. Međutim, naši preci su prag doživljavali kao sveto mesto, granicu između spoljnog sveta i doma, ali i kao tihi svedok svega što se desi unutar zidova. Verovalo se da prag pamti neizgovorene reči, osećanja koja ostaju u grudima, uzdahe koji nisu pronašli put ka glasovima. I da, kada se prag promeni – kada se iskrivi, pukne ili zadrhti pod nogom – tada kuća pušta ono što je dugo nosila.

Prag kao mesto koje zna više od ukućana

Za stare Srbe, prag je bio mesto koje „čuje bez ušiju“.
Nije bilo potrebno izgovoriti misao da bi je prag zadržao.
Ako u kući postoji nesloga, a niko je ne pominje, prag postaje težak.
Ako se u kući čeka bol, a niko ga ne spominje, prag postaje hladan.

Stajati dugo na pragu bez svrhe smatralo se lošim znakom.
Kaže se: „Ko stoji na pragu, nosi na nogama ono što ne može na jeziku.“

Znakovi da prag „pametno ćuti“

U predanju mnogih sela, prag je osećao prve znake promena.
Ako kuća ulazi u vreme tuge ili velikih preokreta, prag se ponaša drugačije.

Starije žene su pričale:

  • Ako prag počne da škripi kad nema težine – neka reč iz kuće traži da bude izgovorena.
  • Ako prag puca po sredini – stari dugovi, stare uvrede dolaze po svoje.

Zato su u danima velikih odluka, porodice izbegavale da pregovaraju na pragu.
Sve važne odluke donosile su se duboko u kući, kraj ognjišta – da prag ne ponese ono što može da se pretvori u nesreću.

Zašto se prag „čisti“ na praznike

U mnogim krajevima, običaj je bio da se na Božić, Đurđevdan ili pred Veliku Gospojinu prag poliva vodom u kojoj je bio potopljen zdravac.
To se radilo tiho, bez mnogo reči.

Verovalo se da ta voda spira ono što su ukućani u tišini ostavljali – suze neisplakane pred drugima, ljutnje koje nisu mogle biti rečene, tuge koje su ostale ispod koraka.

Opran prag je bio znak da kuća diše ponovo čistim dahom.

Šta znači kada prag sam od sebe pukne

Posebno se pazilo ako prag pukne sam od sebe.
Ako u kući nije bilo gradnje, ako nije bilo promaje ni vlage, a prag naprsne ili se iskrivi – to je bio znak.

Nije se galamilo.
Zapljunulo bi se tri puta, donela bi se sveća i malo sveže vode, i tiho bi se reklo:
„Sve što nisi mogao da kažeš, voda neka ponese.“

Tada bi ukućani znali da neko iz kuće nosi breme koje mora da se oslobodi.

Prag danas – prosto drvo ili pamćenje doma

Danas, pragove zamenjuju aluminijumske lajsne i betonski ulazi.
Ali još uvek, u starim kućama, u selima koja pamte, kad neko pređe prag i zastane – bake šapuću:
„Ne stoji na pragu. Ili uđi, ili idi. Da ne nosiš reči koje nisi rekao.“

Jer prag pamti.
Više nego zidovi.
Više nego pod.
On zna šta je prošlo preko njega – i šta još uvek stoji između doma i sveta.