U narodnoj mitologiji Srbije, pored poznatih bića poput vila, veštica i vampira, postoji i posebna vrsta senovitih prisustava: nagaznici. Oni ne govore, ne pokazuju se, ne diraju – ali ostaju. Nastaju tamo gde je čovek stradao bez reči, gde je grob pomeren bez molitve, ili gde se nečiji trag „nagazi“ bez poštovanja. Najčešće se zadržavaju na livadama, u šumarcima, na starim seoskim putevima i mestima gde je nekada bio grob, a sada je nešto drugo.

Šta su nagaznici – i zašto se zovu tako

Reč „nagaznik“ dolazi od glagola nagaziti, ali u ovom kontekstu znači:

• preći preko nečeg što je ostalo neispričano,
• dodirnuti mesto bola bez svesti o tome,
• stati na mesto gde duša još „stoji“ jer nije pozvana da krene dalje.

Nagaznik nije duh umrlog – već odjek smrti bez mira, energija tuge koja nije izrečena.

Kako se prepoznaje da „tu ima nagaznik“

Ljudi nisu govorili direktno. Već: – „Nemoj tuda, tu nije put, i kad jeste.”
– „Tu ti noću koraci ne prate tebe, nego sebe.”

Simptomi da je neko „nagazio“ mesto:

• osećaj iznenadnog umora ili vrtoglavice,
• neobjašnjiva tuga, suze bez razloga,
• osećaj hladnoće uprkos suncu,
• životinje izbegavaju mesto ili zastanu pa gledaju u prazno.

Gde se nagaznici najčešće zadržavaju

• na mestima gde su nekada bila stara groblja,
• kraj napuštenih crkava i temelja,
• na putevima gde je neko stradao, a mesto nikada nije obeleženo,
• na livadama gde je zemlja „preorana preko kostiju“, kako bi se pravile njive.
• Posebno se pazilo da se kuća ne gradi na zemlji za koju se „ne zna čija je duša pod njom“.

Kako se zaštititi od nagaznika

U narodnom predanju, zaštita je bila u tišini, poštovanju i simbolici:

Prelazak preko sumnjivog mesta uvek u paru, bez reči.

Nošenje zrna belog luka u džepu, ili parčeta crvene vune.

Ako se oseti nagaz, osoba treba da se okrene tri puta ulevo, i izgovori:
„Što je moje, ide sa mnom. Što je tvoje, ostaje gde treba.”

Zaboravljeno, ali prisutno

U selima istočne Srbije, posebno oko Boljevca, Knjaževca i Stare planine, još se čuje da „ne ideš tuda ako nemaš potrebu“.
U nekim krajevima, ako dete počne da se boji bez razloga ili noću ne spava – starije žene znaju da pitaju:
– „Nije li neko nagazio mesto što nije očišćeno molitvom?”

Nagaznik kao opomena

Nagaznici nisu tu da naude. Oni su ostaci naših zaborava – tragovi gde je trebalo stati, pokloniti se, reći nešto… a nismo.
Oni podsećaju da svaki život zaslužuje mir, i da se nema pravo zaboraviti mesto tuge samo zato što se više ne vidi.

Zato, ako ti korak zastane bez razloga – možda nije do umora. Možda si nešto nagazio.