Snovi su oduvek imali posebno mesto u srpskoj narodnoj duhovnosti. Verovalo se da kroz san duša putuje, dobija znake, poruke, upozorenja. Ali ne svaka noć nosi isti san, i ne svaka se pamti. Prema verovanjima zabeleženim u Timočkoj Krajini, Zlatiboru i Deliblatskoj peščari, noć između utorka i srede bila je “zatvorena” – noć u kojoj se ne sanja, ili bar ne govori ono što se sanjalo. Jer san iz te noći, kažu, „nema povratka“.

Šta znači „san bez povratka“?

U narodnom predanju, postoje dani kada je duša ranjivija, kada su granice između svetova tanje. Noć između utorka i srede bila je posebno opasna jer:

  • sredina nedelje “nema čuvara”, ni svetitelja,
  • utorak je dan sukoba, dan kada se ne započinju važni poslovi,
  • a središnja noć povezuje dve energije koje se međusobno „svađaju“.

Snovi iz te noći su:

  • mutni, teški, nejasni,
  • često se sanja voda, hodanje, padanje, nečiji glas, ali bez lica,
  • i najvažnije – san se ne pamti, ali osećaj ostaje ceo dan.

Šta su ljudi radili posle takvih snova?

Ako bi neko rekao da je sanjao nešto te noći, stariji bi ga prekidali: – “Ćuti, ne priča se šta se sanja kad san ne zna odakle je došao.”

Običaji nalažu:

  • da se odmah opere lice hladnom vodom,
  • da se ne priča san do podneva,
  • a ako san izaziva strah – da se u tišini izgovori “Da ne bude kako si došao.”

U nekim mestima, posebno u brdima iznad Trgovišta, dete koje sanja u utorak veče ne sme da spava samo sledeće tri noći – jer se verovalo da „san traži društvo da bi otišao“.

Koje snove posebno ne treba pamtiti?

  • San u kom neko zove po imenu, ali ga ne vidiš,
  • San u kom padaš i nikad ne udariš,
  • San u kom čuješ rečenicu, ali ne znaš ko ju je rekao,
  • San u kom sediš kraj reke, ali nemaš senku.

U narodnoj slici sveta, to su snovi “između svetova”, i ako ih zadržiš – možeš “poneti nešto što ti ne pripada”.

Postoji li način da se takav san „skine“?

Da. Verovalo se da se loš san može skinuti:

ako se do podneva pogleda u otvoren bunar ili izvor,

ako se gleda pravo u sunce i tri puta udahne bez reči,

ili da se kaže:
„Što si sanjao, voda je ponela. Što si osećao, zemlja je upila.”

Neki su palili list koprive uz šapat – jer kopriva „peče snove koji hoće da se zadrže“.

Zašto ovo verovanje ima smisla i danas

Savremena psihologija potvrđuje da postoje dani i noći kada su snovi dublji i burniji, zbog hormonalnih, mesečevih ili emocionalnih ciklusa.
Ali naši stari nisu imali nauku – imali su osećaj, tišinu i poštovanje prema noći.

I zato, čak i ako ne verujemo da san iz utorka na sredu nosi opasnost, možda je pametno da ga ne pričamo odmah, da ga pustimo da ode – ako već nije došao da ostane.