Za naše pretke, drvo nije bilo ni samo gorivo ni samo građa. Drvo je bilo biće koje raste, diše, pamti i povezuje svetove. Zato se u srpskoj tradiciji nikada nije seklo drvo bez molbe, reči, tišine ili znaka krsta. Ako bi stablo palo samo od sebe, to se nije čistilo odmah – jer se verovalo da nosi poruku, upozorenje, ili je „duša kroz njega prošla“. Veselin Čajkanović je među prvima ukazao na mističnu ulogu drveta u srpskoj narodnoj religiji, gde priroda nije odvojena od čoveka, već s njim diše i pamti.

Drvo kao duhovno biće

Drvo je u starim verovanjima:

• spona između zemlje i neba,
• dom duhova predaka,
• prirodni hram, pogotovo ako raste samo, na visini, ili u blizini izvora.
• Posebna pažnja poklanjala se:
• hrastu – svetom drvetu Peruna i gromova,
• bukvi – koja čuva tajne doma,
• jablanu – koji „pamti pokojnike“,
• i drenu – drvetu zdravlja koje se nije secalo dok traje kuća.

Seča drveta kao ritual, ne kao posao

Kad bi se drvo moralo poseći (bilo za građu, ogrev ili gradnju kuće), čin je imao obredni karakter:

Domaćin bi mu prišao sam, bez galame.

Dodirnuo stablo i izgovorio:
“Ne sečem te u zlu, no u potrebi.”
“Bog da mi oprosti ako ti dušu povredim.”

U nekim krajevima, stavljao se hleb, so ili kap vina pored stabla pre seče.

Nakon seče, deo stabla se ostavljao „da se duh odmori“, a u novoj građevini se dodavao komad tog drveta kao „miraz“.

Kad drvo padne samo – niko ne dira odmah

U narodnim predanjima, ako drvo padne samo, posebno:

• hrast,
• drvo iz dvorišta,
• ili ono pored groblja,
• verovalo se da to znači:
• neko iz porodice je ili bolestan ili „u duši udaljen“,
• duša iz prošlosti se vratila da opomene,
• ili priroda javlja promenu koja dolazi.

Takva stabla se nisu odmah sekla – čekalo se tri dana, palila sveća, donosila voda s izvora. Ako se na drvetu vidi „otvor kao oko“ – govorilo se da se duša osvrnula.

Zato se nikada nije gradilo na panju

U mnogim krajevima Srbije postojalo je pravilo: na mestu gde je stajalo drvo ne gradi se ništa bez molitve. Ako se ipak mora, ispod temelja se ostavlja parče kore ili sipaju tri kapi rakije i tri zrna pšenice – da „mirno bude“.

Takođe, detetu se ne dozvoljava da preskače panj, jer se verovalo da „može povući dah drvetove duše“.

Gde se i danas poštuje duh drveta

U selima po Homolju, Zlatiboru, Pčinji i oko Gruže, stariji ljudi i dalje prilaze drvetu sa rečima. Ako se mora nešto poseći – to se ne radi ni na praznik, ni nedeljom, ni u zoru.
U pojedinim porodicama, stablo posađeno uz kuću se ne dira „dokle god dom stoji“, jer se veruje da „u njemu stoji dah deda, koji ga je posadio“.

Tiha mudrost korena

Možda danas sečemo drveće motornim testerama, bez reči i bez pogleda. Ali stara verovanja nas podsećaju – svako drvo je svedok. I kad pada, nešto kaže.

Ne moramo više verovati da u drvetu spava duša – ali možemo opet početi da ćutimo kad drvo padne. I možda, da se zahvalimo kad nas greje.