U vremenu kada se radilo od zore do mraka, nedelja nije bila slobodan dan po zakonu, već po duhovnom redu. Bez obzira da li je domaćin bio pobožan ili ne, znalo se:
„Nedelja nije dan za posao, nego za dušu.“

Posebno se to odnosilo na žene. Šivenje, vez, pletenje i sve što uključuje iglu, konac i bod – bilo je zabranjeno. Ne zato što je to fizički naporno, već zato što se verovalo da "svaki ubod u nedelju ostaje zabeležen", kao rana, kao nemir.

Govori se:
„Ko nedeljom šije, u ponedeljak traži ono što je imao, a izgubio.“
Ili još oštrije:
„Ko bode nedeljom, sebi bode, a drugom ne ušije ništa.“

U nekim krajevima, žene bi znale da prekriju šivaću korpu nedeljom, da ih ne bi „mamila“. Čak i ako su morale nešto da završe, radile su to „pre mraka subotom, da ne pređe nedelja.“

Šivenje je simbolički značilo uređivanje i popravljanje, ali nedeljom se nije popravljalo ništa, već ostavljalo da stoji – da se dan smiri kako jeste. Tada se nije cepala, nije se ušivala posteljina, nije se ni dugme našivalo.

U današnje vreme, kad su dani isti, možda zaboravljamo ovaj red. Ali naši stari su znali: ako ne znaš kada da staneš – ni ono što šiješ neće stajati kako treba.