U zapadnoj Srbiji, naročito u selima oko Zlatibora, Požege i Priboja, i danas se može čuti za izraz “božja braća”. Iako na prvi pogled zvuči kao verski izraz, iza njega se krije duboko ukorenjen običaj koji je vekovima bio deo svakodnevice – simbol duhovnog bratstva jačeg i od krvne veze.

Ko su zapravo “božja braća”?

“Božja braća” su dva muškarca koja se zaklinju na doživotno prijateljstvo i odanost, bez obzira na to što nisu u krvnom srodstvu. Ova vrsta bratstva bila je snažna koliko i veza između pravih braće, pa čak i jača – jer je bila slobodno izabrana, a ne rođenjem određena.

Običaj je bio naročito važan u situacijama kada neko nema brata, ili kada želi da dodatno osnaži prijateljsku ili kumovsku vezu.

Ritual “bratimljenja”: uz ikonu, molitvu i krsni hleb

Sam čin “bratimljenja” bio je ozbiljan i svečan. Najčešće se obavljao u crkvi ili ispred ikone u kući, uz sveću, sveto pismo i prisustvo sveštenika ili starijih članova porodice. Dva muškarca bi izgovarala zakletvu, jeli bi hleb i pili vino iz iste čaše, simbolizujući jedinstvo.

Nakon toga, jedan drugog su zvali “brate” do kraja života, slavili slavu zajedno, pomagali se u nevoljama, a obavezno je bilo i prisustvo na svadbama, sahranama i svim velikim porodičnim događajima.

Zašto je običaj bio važan u prošlosti?

U vreme kada su ratovi i bolesti odvajali porodice, “božja braća” su bila sigurna ruka pomoći. U slučaju smrti ili siromaštva, “brat” je bio tu da zaštiti decu, imanje i čast svog pobratima. Takođe, u neprijateljskim vremenima, ovakva veza je često značila život ili smrt.

Gde se ovaj običaj još održava?

Iako je danas retkost, običaj “božjeg bratstva” još uvek postoji u nekim selima u zapadnoj Srbiji, naročito kod starijih ljudi. Takođe, pojedine seoske slave i sabori i dalje čuvaju elemente ovog običaja, kada se dva čoveka “bratime” pred svima.

U vremenu otuđenja i površnih odnosa, ovaj običaj podseća koliko su duboke i iskrene ljudske veze nekada bile. Možda je vreme da se opet setimo šta znači imati pravog “božjeg brata”.