Bosiljak je u srpskoj tradiciji poznat kao sveta biljka – koristi se u crkvi, na slavama, kod krštenja i u obredima blagosiljanja. Ali u narodnom sloju običaja, posebno u Šumadiji i Pomoravlju, bosiljak je imao još jednu ulogu – bio je tihi čuvar kuće. Nije se sadila samo jedna biljka, niti bilo gde. Sadile su ga žene, u pravilnim oblicima – najčešće u obliku krsta ispred ulaznih vrata, jer se verovalo da takav bosiljak ne samo da miriše, već vidi i pamti.

Bosiljak kao biljka čuvar

U seoskim domaćinstvima, gde su vrata često bila otvorena, a reči ulazile i bez pitanja, bosiljak je bio postavljen kao prvi filter.
Nije se diralo dok ne poraste, nije se lomilo bez molitve, nije se bralo bez potrebe.

Najčešće su se sadila četiri busena – u obliku krsta – s idejom da štite sve četiri strane sveta koje gledaju ka kući.
U kućama gde je bilo bolesnih, buseni su sadjeni i u krug, za „zatvaranje bolesti u zemlju“.

Ko je sadio, i kad

Bosiljak se sadio isključivo ženskom rukom – i to ujutru, na svetli dan, najčešće na Đurđevdan, Ivanjdan ili na dan slave.
Pre sadnje se ćutalo. Nisu se govorile velike rečenice. Samo šapat – ili ni to.
Verovalo se da ako se bosiljak posadi s mirom – mir će i da čuva.

U nekim selima, posebno oko Topole, starije žene bi rekle: „Gledaj kako ti bosiljak stoji – ako se raširi, kuća diše.“

Znakovi koje bosiljak „daje“

Ako bosiljak brzo porumeni, osuši se ili krivo raste – govorilo se da nešto nije čisto pred kućom.
Nije se krivila biljka – nego se tražilo šta je ušlo u dom, a nije pozvano.
Nekad bi se stari busen iskopao, a zemlja prosula „dalje od pogleda“ – da se oslobodi onoga što je zadržano.

Bosiljak danas – dekoracija ili čuvar?

Danas bosiljak često kupujemo u saksiji, stavljamo na prozore, u kuhinje.
Retko ga sadimo s razlogom, još ređe ga gledamo kao nekoga ko pamti, a ne samo miriše.

Ali još uvek, kad prođemo pored busena zdravog, punog, jakog bosiljka –
osećamo da nije samo biljka.

Jer u zemlji gde su žene sadile tiho, i biljke znaju da ćute – ali čuvaju.