Od Pančeva do Minhena i nazad

Rođen 1850. u Pančevu, u porodici pančevačkih Nemaca, doseljenih u Banat u vreme habzburških kolonizacija, mladi Đorđe rastao je u mirisu slada. Otac ga je, videvši koliko ozbiljno shvata porodični posao, poslao u Vajhenstephan, tada najbolju pivarsku školu na svetu, pored Minhena. Tamo je naučio da se pivo ne pravi samo po receptu — nego po osećaju, ritmu i strpljenju.

Kada se vratio u Srbiju, sa sobom je doneo ideje koje su daleko nadmašile granice tadašnje države. Preselio je pivaru iz Pančeva u Beograd, na Savski venac, i podigao zgradu koja je bila više od fabrike — bila je to mala tvrđava industrijske revolucije.

Savremenici su ga opisivali kao „Nemca poreklom, ali Srbina srcem“.

Podzemni svet piva

Ispod te pivare, Vajfert je dao da se iskopaju ogromni podzemni lagumi — 70 metara dugi, 32 metra široki, sa 14 hladnih odaja. Tamo su ležale drvene buradi, u tišini i polumraku, dok je pivo sazrevalo na temperaturi koja se nije menjala ni usred najvrelijeg leta.

Radnici su znali da će gazda ponekad sići u lagume, ne da nadgleda, već da zastane i duboko udahne onaj miris koji ga je pratio od detinjstva.

Čovek dve karijere

Pivarstvo je bilo njegovo polazište, ali rudarstvo njegova velika avantura. Prvi rudnici u Kostolcu i Boru, koje je pokrenuo, nisu samo donosili ugalj i bakar — donosili su novo vreme. Hiljade ljudi dobilo je posao, a srpska privreda prvi put dobila ozbiljan industrijski zamah.

Kao guverner Narodne banke Srbije, i kasnije Kraljevine SHS, Vajfert je znao da novac ima smisla samo ako pokreće ljude i ideje. Iako je bio finansijski moćan, njegov kabinet je bio skroman, a stolica radnička, bez ikakvog zlatnog rama.

Srce dobrotvora

Nije imao dece, pa je svoje bogatstvo ulagao u ono što je smatrao „najboljim nasleđem“ — znanje i kulturu. Univerzitetu u Beogradu poklonio je ogromnu kolekciju antičkih novčića, a Narodnom muzeju svoju biblioteku. U Pančevu i Sokobanji podizao je crkve, pomagao bolnice, vatrogasce, sirotišta.

Njegovi savremenici pamtili su ga kao čoveka koji nikad nije odbio molbu za stipendiju i koji se nije libio da sedne za sto sa običnim radnicima, podeli pivo i priču.

Gazda koji hoda sam

Često bi ga viđali kako sam, bez kočija ili automobila, prolazi beogradskim ulicama. „Gazda Đorđe“, govorili su mu radnici kad bi ga sreli, a on bi uz osmeh samo klimnuo i nastavio dalje. Nije voleo titule ni ceremonije — voleo je da vidi kako njegova ulaganja rastu u fabrikama, rudnicima, školama.

Tišina nakon odlaska

Preminuo je 12. januara 1937. u svojoj vili u Beogradu. Sahranjen je u Pančevu, bez pompe koju bi neko njegove reputacije mogao da očekuje. Ali njegov miris hmelja, zvuk parnih mašina i odjek pijuka u rudnicima ostali su deo industrijskog srca Srbije.

I danas, kada u Boru prođeš pored njegovog spomenika, ili u Beogradu pogledaš njegov portret na novčanici od 1.000 dinara, teško je ne pomisliti na čoveka koji je industrijalac bio po profesiji, ali dobrotvor po prirodi.