Putovanje na sever

Isidora je oduvek bila radoznala putnica, ali Norveška nije bila slučajan izbor. Privukle su je priče o zemlji koja ima „najlepše tišine na svetu“ i prirodu koja oblikuje karakter ljudi.

Oko 1912. godine, Isidora Sekulić krenula je na put iz Srbije koji će je odvesti daleko preko fjordova i šumskih proplanaka. Njene impresije izdaju se 1914. i u njima Norveška blista nevidljivim bojama – drveće ostaje zeleno i kad trese mraz, deca se spuštaju niz brda bez straha, a u srcima dalekih ljudi cveta tiha čežnja za prisutnošću.

Strmi Oslo i dečiji smeh na snegu

Prvi utisak nje je bio grad prepun strmih ulica. Oslo je dočekao Isidoru talasastim pejzažom od zgrada i brda: „Deca se spuštaju na saonicama – niko im ne brani, niko se ne boji.“ Šaljivo, gotovo yin-yang prizor zime i radosti, gde je sneg postao svakodnevnica, a ne prepreka.

Četinari koji ne podležu buri niti proleću

Šume su za nju bile živi portreti trpežnog postojanja: „Čudni su četinari… kada Bog šalje san i smrt drveću, oni se zelene… kao suze ponosita čoveka.“ Priroda je u njenim očima tihi junak, neustrašiv pred kišom, mrazom i ljudskom prolaznošću.

Ta zlosrećna lepotica – zemlja izgleda i čežnje

Isidora zapaža kako je Norveška beskrajno prostrana i osamljena: „Čezne se za oblikom i glasom čoveka…“ U Bergenu i gradovima-daljinama svaki susret i razgovor sa Norvežanima vrati radost – kao da u zemlji gde ljudi žive razređeno, svaki glas odzvanja kao blagoslov.

Lekar u udaljenom kraju – koliko je čovek daleko…

U povratnom delu putopisa Isidora opisuje dom jednog lekara iz Telemarka – u selu toliko udaljenom da put traje ceo dan, a zimi su putevi neprohodni. „Deca se plaše petnaest zima... zli bogovi pomrčine i bure vladaju devet meseci u godini. Na kamenu je život, u vodama je lepota, u šumama je mašta.“ Ta distanca — fizička i duhovna — za nju je bila jezivo lepa.

Horizont koji greje svojim bojama

A onda nebo koje se pretvara u žubor boja: severno svetlo nije samo svetlost – to je „nebeska ptica“ sa repom od žutih i ružičastih tonova, srebrnom čipkom što ljubi led i tamu. To je scena koju ne viđamo često, a ona ju je zabeležila kao poetsku kreaciju Sunca.