Rođen kao Dimitrije Obradović oko 1739. godine u Čakovu (današnja Rumunija), rano je pokazivao znatiželju koja se nije mogla zatvoriti u zidove manastira. Sa oko 19 godina, 1758. godine, odlučuje da ode u manastir Hopovo na Fruškoj gori, pod uticajem verske literature i težnje ka duhovnom miru. Tu se zamonašio i uzeo ime Dositej, ali kasnije priznaje da ga nije interesovalo večno bogosluženje koliko živa misao.

U jednom trenutku, nezadovoljan zatvorenošću manastirskog života i žeđu za znanjem, napušta manastir u tajnosti, što je u tadašnjem društvu bilo ne samo neuobičajeno već i sablažnjivo. Bio je ubeđen da se duhovni i intelektualni razvoj ne mogu ostvariti bez dodira sa svetom.

Putovao je peške kroz Balkan, Grčku, Italiju, Nemačku, Francusku, Rusiju i Englesku. Govorio je starogrāčki, novogrāčki, nemački, francuski, latinski i turski. Učio je kod jezuita, družio se sa protestantskim učenjacima, i u svakom mestu tražio je biblioteku pre nego krčmu.

U svojoj knjizi "Život i priključenija", koja se smatra prvom srpskom autobiografijom, Dositej ne opisuje samo putovanja i razmišljanja već i navike i svakodnevicu naroda koje je sretao. Između redova o obrazovanju i veri, provlače se i mirisi trpeza, ukusi vina, voća i narodnih jela.

Zagovornik prosvećenosti i dobrog ukusa

Putujući kroz različite krajeve Evrope i Istoka, Dositej nije zanemarivao ni užitke trpeze. Posebno ga je očarala grčka kuhinja, o kojoj je pisao s gotovo poetskim tonom — pomenuvši punjene vinove listove, maslinovo ulje, pečene smokve i lagane slatkiše od meda. Hrana za njega nije bila puka potreba, već deo kulturnog identiteta naroda.

Verovao je da kultura jednog naroda leži i u njegovoj trpezi, i da se obrazovanje ogleda i u svakodnevici.

Dositej u Beogradu

Kada je Karađorđeva Srbija počela da gradi temelje moderne države, Dositej je pozvan da pomogne. Postavljen je za prvog ministra prosvete 1808. godine. Otvorio je škole, podsticao štampanje knjiga, i zalagao se za obrazovanje i devojčica i dečaka, što je u to vreme bilo revolucionarno.

U Beogradu je umro 1811. godine. Njegovo telo sahranjeno je u porti Saborne crkve, pored Vuka Karadžića, što simbolično spaja dvojicu tvoraca srpske prosvetiteljske misli.