Maj je u srpskoj tradiciji uvek bio mesec opreza i poštovanja. Iako je priroda na vrhuncu, i sve oko čoveka buja, u narodu se verovalo da maj nije vreme za sve želje i reči. Posebno se pazilo kada se pojavljuje prvi mladi mesec. On se gledao, ali bez reči. Govorilo se da ako ga pogledaš i nešto izgovoriš – ta misao ostaje u njemu. I da će ti se jednog dana vratiti, ne kroz događaj, već kroz san, slutnju ili pogled deteta koje te ne prepoznaje.

Mesec koji ne zaboravlja

Za razliku od zvezda koje, prema narodnom shvatanju, samo gledaju, mesec „pamti“.
U maju, kada je svetlost puna, ali ne peče, mesec postaje ogledalo duše.
Gledati ga s mislima koje su teške, a izgovoriti ih naglas – znači ostaviti ih nebu, ali ne zauvek.

Stari su govorili:
„Gledaj mesec u maju ako moraš – ali ćuti, da zna gde da ti odgovori.“

Ritual ćutanja pod majem

Ako bi se izlazilo napolje kad se prvi put pojavi mladi mesec u maju, žene bi pokrivale glavu maramom.
Nije se gledalo direktno dugo.
Ako neko izgovori želju – ostali bi ućutali.
Ne da se ne ostvari, već da mesec zna kome da vrati – a kome da pusti da zaboravi.

U pojedinim selima, običaj je bio da se detetu ne pokazuje mesec u maju ako još ne govori, jer „može da mu uzme glas dok ne zna šta hoće da kaže.“

Kako mesec „odgovara“

Verovalo se da mesec ne vraća misli odmah.
Nego kada zaboraviš šta si tražio – onda te podseti.
Ponekad kroz sanjan pogled nekog koga više nema.
Ponekad kroz tišinu u razgovoru koja te iznenadi.
A nekad – samo kroz osećaj da nešto treba da kažeš, ali ti ne ide sa jezika.

Danas – još gledamo, ali više ne ćutimo

I danas, mnogi rado gledaju mesec – slikaju ga, pišu o njemu.
Ali stari bi rekli:
„Nije mesec da se slika. Mesec je da se ćuti.“

Jer majski mesec je, uvek bio – lep, ali opasan za ono što nisi siguran da želiš da se vrati.