Zmija domaćica, u narodnom predanju Srbije, nije bila zver koju treba ubiti, već duhovni čuvar doma. Verovalo se da ona obitava u temeljima kuće, ispod ognjišta ili kraj ambara – i da njen odlazak znači duhovno osipanje porodice. Ali tokom letnjih dana, naročito između Petrovdana i Ilindana, zmije izlaze na sunce, traže hladovinu i mogu da uđu u kuću ako prag nije zaštićen. U mnogim selima, žene su znale šta im je činiti: prelivale su prag vodom u kojoj je prethodno stajao zdravac. Verovalo se da ta voda ne odbija zmiju – već je smiruje i podseća gde joj je mesto.

Zmija kao „biće doma“

U narodnom verovanju, zmija domaćica je duh pretka koji čuva dom.
Ne viđa se često, ali kad se pojavi – zna se da kuća „nije prazna.“
Ubiti je smatralo se grehom.
Ali dozvoliti joj da uđe – značilo je da kuća ne zna gde joj je prag.

Zato su domaćice znale da, čim nastupe letnji dani kada se zmije „povuku iz dubine ka svetlu“, treba da zaštite dom – ne silom, već znanjem.

Zdravac – biljka koja postavlja granicu

Voda u kojoj je stajao zdravac dan ili noć – tiho, bez uznemiravanja – nazivala se „blaga voda“.
Njome se nije prskalo.
Njome se polivao prag, tačno ujutru, dok se niko još nije oglasio u kući.
Tri šake vode, levom rukom, u tišini.
Tada se govorilo:
„Ko čuva – da ostane. Ko luta – da ne uđe.“

Šta se dešava ako zmija ipak uđe

Ako bi se, uprkos svemu, zmija našla u kući, nije se dirala.
Kuća bi se ispraznila na kratko, ostavila tišina, a starija žena bi ostavila parče hleba i malo pepela kraj vrata.
Nakon što zmija izađe, prag se ponovo polivao – ali tada i s nekoliko kapi rakije.

Time se „zatvara staza“, da se put ka unutra zaboravi.

Danas – zmija se i dalje ne dira bez razloga

Iako se običaji retko sprovode u celosti, ideja o zmiji domaćici i dalje živi.
U selima, kada se zmija vidi kraj temelja, neko će reći:
„Neka je. Zna gde treba.“
Ali ako se pređe prag – zna se da je vreme da voda i biljka kažu gde su granice.