Dok su mnoge evropske tradicije vuka doživljavale kao pretnju, u srpskoj narodnoj religiji vuk je bio poštovano i zaštićeno biće. U tumačenjima Veselina Čajkanovića, vuk zauzima posebno mesto – ne ubija se bez posledica, ne pominje se naglas bez potrebe, a njegova senka se ne potcenjuje. Bio je simbol snage, časti, instinkta i tihe pravde. Onaj ko se zameri vuku, zamerio se onome što ne razume – a onaj ko ga poštuje, poštovao je samu prirodu.

Vuk – gospodar planine i duša predaka

Vuk je smatran bićem koje vidi ono što ljudi ne mogu.
Njegov pogled je znao da „preskoči reč“, a njegov trag – da ne ostane kad ne želi.
U narodnim pričama, često se kaže da vuk:

• zna kad ide smrt,
• zna kad dete nije pod zaštitom,
• i nikada ne ulazi u selo ako nije pozvan.
• U tim predanjima, vuk je posrednik između svetova – nije ni divlji, ni pitom, već svoj, ali pravedan.

Zašto se ne izgovara njegovo ime

Postojalo je verovanje da izgovaranje reči "vuk" može privući njegovu pažnju.
Zato su se koristili nadimci:
„onaj što ne da stadu da se raširi“,
„onaj s tihom šapom“,
ili samo „onaj.“

Naročito se ime nije izgovaralo u zimskim noćima, kad planina „sluša“, i kad se verovalo da vuk „traži da čuje da li ga se još neko boji.“

Vuk u porodičnom i duhovnom životu

Deci su se davala imena poput Vuk, Vukan, Vukašin – ne da budu opasni, već da ih zlo zaobiđe.
Verovalo se da zlo ne dira vuka – pa ako nosiš njegovo ime, ne dira ni tebe.

U pojedinim krajevima, dečaku koji preživi tešku bolest, baka bi šapatom rekla:
„Sad si vuče – ideš sam kad moraš.“

Čajkanovićeva interpretacija: Vuk kao božansko biće

Veselin Čajkanović ukazuje na to da vuk u srpskom narodnom sistemu nije životinja – već religijski znak.
On nosi duhovnu funkciju zaštite, ima auru svetog, i stoji na granici između stvarnog i mitskog.
U mnogim bajkama, vuk ne strada – on odlazi.
I to ne iz straha – već jer zna da nije njegovo da ostaje, nego da podseća.

Danas – vuk se retko vidi, ali se i dalje pamti

Iako danas ljudi vuka sreću samo na slikama i grbovima, u jeziku i osećaju, on je i dalje prisutan.
Još uvek, kad se kaže da je neko „vuk samotnjak“, zna se šta se misli.
I još uvek, kad neko pogleda u šumu i oseti nelagodnu tišinu – ne pita se naglas ko tu živi.

Jer vuk je, govorili su stari – onaj koji ne traži tvoje poštovanje, ali ga primećuje kad ga daš.