Dok su druge religije imale bogove sa likom, imenom i hramovima, srpska narodna religija, pre hrišćanstva, imala je vrhovno božanstvo o kom se nije govorilo naglas. Veselin Čajkanović, oslanjajući se na narodne pesme, običaje i arhetipske tragove, iznosi tezu da je srpski najviši bog bio „onaj koji ćuti“. Bog koji ne traži sveću, ni žrtvu, ni ime. Samo – da ne lažeš kad stojiš pred prirodom.

Bog bez lika, ali sa prisustvom

Čajkanović piše da u narodnom predanju ne postoji jasno ime vrhovnog božanstva.
Postoje mnoga božanska bića – Perun, Dabog, Triglav – ali iznad svih njih, stoji nešto što ljudi ne imenuju, ali znaju da postoji.
Taj bog nema lik, jer se u prirodi ne prikazuje.
Nema hram, jer mu je svet priroda sama.
Nema sveštenike, jer mu se ne služi – nego se prema njemu ćuti.

Gde se osećao taj bog

Verovalo se da se taj bog ne spušta u selo, ali sve vidi sa visine.
Njegovo prisustvo se oseća na proplanku u podne, na vrhu planine u tišini, ili kad vetar prestane da duva bez razloga.
Ljudi su znali da ne treba vikati u šumi, da se ne laže dok se pije voda sa izvora, i da se ne preti pod otvorenim nebom.

Jer – on je tu.
Ne da kazni. Nego da zna.

Moliti se – ili samo ne grešiti

U srpskom narodnom shvatanju, bog se ne doziva da ti pomogne – dozivaš ga da svedoči.
Ne mole se za oproštaj, već se pazi da se ne pogreši.
Ovo se vidi u starim izrazima kao što su:
„Ako Bog zna – ne bojim se ljudi.“
ili
„Bog ćuti – al’ kad pogleda, zna se gde si bio.“

Zašto se ćutalo o njemu

Čajkanović zaključuje da je ćutanje o vrhovnom bogu najveći dokaz poštovanja.
Što se više zna – manje se izgovara.
Zato nije ostalo ni ime.
Ostao je samo osećaj – da u nekim trenucima treba da ćutiš, pogledaš gore, i da ti srce zna da nisi sam.