U narodnoj medicini, verbena je poznata po tome što smiruje, jača i čisti. Ali u narodnoj duhovnosti – ona je bila više od čaja. Verbena je bila biljka svetlosti, čuvar uma, spokoja i sna. U pojedinim selima Šumadije, Levača i Timočke krajine, verovalo se da ako čovek spava sa listom verbene ispod jastuka, tuđa misao ne može ući u njegov san. Ako se nosi u nedrima – tuga se ne zadržava.

Verbena – biljka koja „vidi noć“

U narodnom verovanju, verbena je imala nevidljivu vezu sa svetlom stranom sna. Nije se koristila da leči telo, već da čuva ono što se ne vidi – misli, emocije, unutrašnje strahove.
Žene su je brale u zoru, pre sunca, i to samo jednu grančicu.
Potom su je sušile u senci, nikako na suncu – da, kako su govorile, "ne izgubi tišinu u sebi."

Kako se koristila

Najčešće je uvijana u parče platna i stavljana u jastuk, posebno kod osoba koje ne spavaju mirno, imaju noćne more ili tišinu koja „previše misli“.
Deci koja često u snu govore, verbena se u ušima ispirala uz šapat.
A žene u tuzi nosile su je u džepu, kao sopstvenu tajnu, ne da je vide drugi – već da je osete samo one.

Zaštita bez reči

U domaćinstvima gde je bilo nesanice, žalosti ili strahova, nije se tražilo objašnjenje.
Stavi se verbena. Ne priča se. Čeka se.
Ujutru, ako san bude miran – grančica se čuva do sledećeg meseca.
Ako ne pomogne – baca se u reku uz rečenicu:
„Što si ponela, ne vraćaj.“

Danas – skoro nepoznata

Iako se verbena i dalje uzgaja u baštama zbog mirisa i lepote, malo ko zna za njenu duhovnu upotrebu.
Ali ako pitate stariju ženu na pijaci šta nosi u torbici – možda vam pokaže list verbene, sasvim suv, sitan, ali – njen.

Pamćenje koje miriše

Možda nam danas više nego ikada treba nešto što ne leči simptom, već nas vraća sebi.
A verbena to ume – bez reči, bez terapije, samo svojim mirisom i prisustvom.

Jer ne leči sve čaj. Ponekad leči ono što se nosi u tišini, bliže srcu nego što drugi vide.